Ako za nekoga možemo reći da je 1990-te jednako obeležio kao i Majkli Džordan i njegovi Bulsi, onda je to svakako centar Nju Jork Niksa, Patrik Juing. Dominantni Jamačanin jedan je od najboljih teških centara koji je kročio NBA parketima, poznat po sjajnoj igri u reketu, blokada i skokovima.
Juing je član “Kuće slavnih” u Springfildu. Bio je prvi pik na draftu 1985. godine, najbolji je NBA-debitant 1986. godine, učestvovao je 11 puta na “ol-star” utakmici, sa reprezentacijom SAD osvojio je dve zlatne medalje na olimpijskim igrama, član je originalnog “Drim tima” iz 1992. godine, u kojem su nastupili Majkl Džordan, Medžik Džonson, Lari Bird, Džon Stokton, Karl Meloun, Čarls Barkli, Klajd Dreksler, Skoti Pipen, Dejvid Robinson …
U NBA je igrao 17 sezona, sve do svoje 39 godine. Od toga je 15 sezona proveo u dresu Niksa, a pred kraj karijere igrao je i za Sonikse i Orlando. U karijeri je odigrao 1.183 meča, a u proseku je davao 21 poen i hvatao 9.8 skokova po meču, uz 50.4 % šuta iz igre i 74 % uspešnosti sa linije slobodnih bacanja.
Dueli divova
U tome kako su ljubitelji košarke zavoleli NBA, i upoznali NBA zvezde i mimo Majkla Džordana, pročitajte u narednom pasusu koji je u tekstu ‘Kako smo zavoleli NBA?’ napisao Miloš Jovanović, za sajt Before After.
U poluvremenu Džordanove ere, čitaj onih dve godine što je odmarao (tj. godinu i nešto), stvorio se svojevrstan vakuum u vrhu lige. Kako je sezona odmicala, bilo je jasno da ćemo u finalu gledati veliki okršaj dva dominantna centra te ere (i košarke uopšte) – Hakima Olajdžuvona i Patrika Juinga. Prsten je na kraju otišao Nigerijcu posle sedam izuzetno uzbudljivih mečeva, u kojima smo videli bukvalno sve i svašta – tvrdu odbranu (Entoni Mejson, Čarls Oukli), iskusne veterane (Otis Torp, Derek Harper, Rolando Blekmen), mlade lavove (Robert Hori, Sem Kasel), totalne divljake (Vernon Maksvel). Bilo je to jedno nadasve uzbudljivo finale.
Zašto ga spominjem? Pa, pre svega jer je to prvo finale koje je autor imao priliku da isprati kako treba. Možda sam ja tad bio dovoljno velik, možda su se stvari tako pogodile, ali nekako to je bio prvi put da smo bukvalno svi u školi gledali NBA. Neka domaća televizija – možebit’ Treći Kanal, a možda i neko drugi, sad se ne sećam – je prenosila skoro ceo plej-of, i određene delove regularne sezone. I kakav je to samo plej-of bio! Čarolija Denvera u prvom krugu, i šok eliminacija favorizovanih Supersoniksa. Neverovatni Redži Miler i njegovi verbalni okršaji sa Spajkom Lijem. I onda već navedeno finale.
Ako do proleća 1994. Srbija i Beograd nisu disali NBA, ovo je momenat u kojem je američka košarka postala i deo domaćeg mejnstrima. Klinci sada nisu znali samo Džordana, Pipena, Medžika i Vladu.
Dnevni listovi su posvećivali sve više prostora ovom takmičenju, prednjačio je novoformirani “Blic”, a američka košarka je nalazila sve više mesta i sportskim magazinima kakvi su “Tempo”, pa i specijalizovani “Koš” i “Super Koš”. Kada se nedugo zatim pojavila i odlična “DT Košarka”, video igrice iz “NBA Live” serijala a prenosi postali sve učestaliji na novonastaloj BK televiziji, san mladih NBA fanova postao je zvanično i java. U stvari, bolje reći da je postao nesanica, uzevši u obzir termine odigravanja mečeva. O svemu tome, doduše, malo detaljnije kasnije.
Leave a Reply