Dejan Grbović: Ogledalo građanina pokor(E)nog

Preneseno sa: kosmagazin.com

Piše: Dejan Grbović

U ove dane kada nema ni lokalne ni evropske košarke, svako malo “bacamo” se na NBA i završnicu američkog šampionata u Orlandu. Tamo se igra dobar basket, i prema onome što možemo da vidimo Nikola Jokić (iznova) potvrdjuje svoju jedinstvenost. U našem jeziku ima ona izreka “rodila majka”; da ne dužim, mislim da je time sve rečeno.

Ali, ovo nije zapis o njemu kao takvom na terenu, već o odblesku njegovog nedokučivog talenta, o tome kako se ta, bogom dana, darovitost  pretvara ili, tačnije, koristi i zloupotrebljava u komercijalno – otužni medijski sadržaj, da mi ponekda zaliči da će se (a možda i jesu, no ja nisam video) pojaviti čak i čokoladice, odnosno one grozne šećerne table, sa njegovim likom i dečijim osmehom, na nekoj dronjavoj tezgi, jer sve je na prodaju. On u tome naravno ne učestvuje, već je samo pogodan objekat, prilika da se neko očeše o njegovu globalnu prepoznativost, sve misleći da postaješ sladak ako pojedeš urmašicu, baklavu ili tulumbu, ili sve to zajedno.

Ne znam da li se Aca Ostojić i Vlada Stanković sećaju, ali pre 56 godina, mudri Radivoje Lola Đukić (za koga sam čuo da je bio veliki navijač OFK Beograda) osmislio je humorističku seriju, krajne neobičnog naziva “Ogledalo građanina pokornog”, zbog koje su, tako kažu urbane legende, ulice gradova, u kojima se TADA mogla gledati televizija, nedeljom uveče bile puste. Pošto u to vreme nije bilo mogućnosti da se nešto snimi, epizode u kojima se proslavio veliki Mija Aleksić, tumačeći lik Culeta Pokornog, igrane su uživo, kao da se direktno prenosi pozorišna predstava. Neko će reći srećom, a ne kao danas kad se sve reprizira do unedogled, pa je i babi iznova porasla kosa, koju je češljala dok je selo, i izgorelo, i ponovo podignuto. Mada, nažalost, Loline serije nisu sačuvane, a to bi itekako bilo za reprizu, no to je druga priča.

E taj Cule, kako ga je zamislio Lola Đukić, bio je službenik neke firme, sav predan svom poslu, nadama i idealima, “s’ verom u bolje sutra”, dok su ostali likovi, njegova potpuna suprotnost, sitne duše, spremne da se okoriste i o koru banane, ako mogu. I na tim karakternim razlikama, razvijana je dramska radnja, odnosno, napravljena je komedija, a možete da mislite kako je to bilo kad su igrali Mija i Čkalja, i mnoštvo velikih glumaca, komičara pre svega, tog doba.

Naravno da poredjenje Nikole i Culeta može da bude samo mehaničko, jer su, sasvim razumljivo, to nespojive pojave; ali ima nešto što se krije iza scenografije, što kamera ne može da snimi, a valja zaći iza scene, videti to iznutra, protumačati ili bar pokušati da se osvetli onaj deo, koji najčešče ostane u tami. Uglavnom gledamo samo ono što majstor ukadrira, kako mu kaže reditelj, ali nije to sve, bolje rečeno, nemamo celinu, ili njeno značajno parče.

Da nam nije Nikole Jokića, na stranu što bi svetska košarka bila mnogo siromašnija, nego se ni kuso ni repato ne bi kod nas izofiralo i osramotilo svojim bahatim neznanjem i provincijalizmom, kao onomad kad pogibe Kobi (Brajant); prezime namerno stavih u zagradu, jer su se voditelji i voditeljKE raznih TV emisija, uglavnom ispraznih sadržaja, tačnije bez ikakvog sadržaja, oglašavali povodom njegove pogibije, izgovarajući to KOBI, kao da im je nesrećni veliki igrač neka svojta (makar i ona što dodje u posetu G-đi Živki Popović, ministarki), ili, u najmanju ruku, najbolji “ORTAK” starijeg brata, pa je malo zvezdane prašine, makar i posredno, popadalo i po nji’ovim ramenima. Znaju ti oni i da će Nikola DA ŽENI svoju devojku, i ta idiotska, logička greška, toliko se izlizala, pa sve i da hoćeš, ne možeš da im objasniš da muškarac ne ženi ženu, već sebe (poslaću čokoladu – Galeb ili Najlepše želje – onome što napiše da će, nije važno ko, da SE ženi). Možda očekuju pozivnicu za svadbu, pa k’o vele, da stanu u red, da čestitaju, pojaviće će im se slika na nekom instagramu. Biti slavan, poznat, selebriti, na uši i na nos im izbija. “Da vidimo šta danas rade poznati?” A da li se ikada zapitaste, šta KAŽU PAMETNI?

Srećom pa Nikola igra košarku, bez da ga nešto tako otupelo i tupavo dotiče. On je, izmedju ostalog, i na neki posredni, paradokasalni način, NAŠE ogledalo gradjanina pokornog, možda bolje rečeno pokorEnog neznanjem, površnošću ili, najkraće i najtačnije (nasilno i podmuklo) nametnutnom glupošću savremenog medijskog (a i svakog drugog) besmisla. U njemu, tom zrcalu, vidi se jasno da jasnije ne može, sveprisutna (kako beše) taština praznine, ili praznina taštine (ne mogu tačno da se setim tog štosa iz filma “Mi nismo anđeli”, ali na isto mu izadje); vide se sve one cajke (kako pevaljke zovu u Zagrebu i okoliCi), sisate ili (politički korektno kazano) prsate ljepotice, starlete neprirodno napućenih usana, nabildovani mamlazi, istetoviranih ruku, nogu, i zadriglih vratova, i sav taj ovovremni medijski šut (krš nastao tokom raznih kućevnih radova), što je isplivao na javnu površinu, kao što po našim, nekada bistrim rekama, plutaju plastične boce i kojekakav otpad, a kad prodje visoki vodostaj, onda se po granju, kraj obala, vide i gomile kesa, zaostale od plavnog talasa.

A Jokara? Kao i Dunav, koji lenjo protiče, nije ni kriv ni zaslužan, što slika našeg jada ne može da izgleda lepše, ili barem malo ušminkanije.Verujem da je bilo jasno. Onima koje malo iznad pomenuh, sumnjam. Ali šta ćete, što napisa, i jednog beogradskog, dobrog jutra izgovori čika Duško Radović, sa vrha, od skoro prodate palate Beograd: “ Kad je neko glup, ni to mu ne možete objasniti!”