Piše: Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin
Ništa u NBA ligi više nije bilo isto posle te istorijske Noći veštica, 31. oktobra 1950. Dotle je, verovali ili ne, liga bila bela, totalno bela i zabranjena za crnopute igrače, mada je tri godine ranije Džeki Robinson probio rasnu barijeru kao prvi obojeni sportista u profesionalnim ligama,. Radilo se o bejzbolu, o MBL ligi. U Noći veštica u NBA je debitovao Erl Lojd, prvi crnac ikad u najjačoj košarkaškoj ligi sveta.
To vreme u mnogo čemu razlikovalo se od današnjeg. Amerika je bila podeljena, postojale su škole za bele i one za crne, univerziteti takođe, hoteli, restorani, sportski klubovi, čak i bolnice. Belcima ni to nije bilo dovoljno, pa je Kju Kluks Klan surovo kažnjavao crnce koji bi se drznuli protiv rasne segregacije. Erl Lojd je imao sreće da dospe u elitnu belu ligu, ali nije izbegao vređanje i ponižavanje. Na gostovanjima njegovog tima Vašington Kepitols on je najčešće spavao u hotelima “samo za crnce”, kao u Baltimoru, a u Indijanapolisu su ga beli navijači ispljuvali poručujući mu da se vrati nazad u Afriku. Ipak, istorija će zapamtiti Lojdovo ime, oni koji su ga vređali ostali su anonimusi.
Na draftu u leto 1950. odabrana su četiri crnoputa igrača – pored Lojda, to su bili Čak Kuper, Natanijel Klifton i Henk Dezoni. Najbolje rangiran bio je Kuper, istorija ga pamti kao prvog crnca odabranog na draftu (na insistiranje trenera Reda Oerbaha uzeo ga je Boston Seltiks). Nejt Klifton postao je prvi crni igrač koji je potpisao profesionalni ugovor sa jednom NBA ekipom – Njujork Niksima. A Erla Lojda (196, krilo) su Vašington Kepitolsi odabrali tek u devetoj rundi drafta, ali je ostao upamćen jer je prvi debitovao na NBA parketima. Njegov tim je utakmicu protiv Ročester Rojalsa odigrao u gostima, u Edžerton Park Areni, dan pre ostalih mečeva kojima je počela sezona. Lojd je zabeležio 6 poena i imao je deset skokova – najviše na utakmici. Domaći Ročester je pobedio 78-70. Lojd je igrao još na sedam mečeva za Vašington – pre nego što se taj klub rasformirao u januaru 1951. i napustio ligu.
Čak Kuper je već sutradan. 1. novembra 1950. debitovao za Boston Seltikse, a Nejt “Svitvoter” Klifton tri dana kasnije u dresu Njujorka. Četvrti crnac, Henk Dezoni, odigrao je te sezone samo pet utakmica za ekipu Tri Sitis Blekhouks.
Erl Lojd je bio pre svega sjajan odbrambeni igrač. Dok je ono malo igrao u Vašingtonu prozvali su ga Velika Mačka. Kad se Vašington rasformirao on je prešao u armijski tim u Oklahomi, odakle je prebačen u Koreju gde je učestvovao u ratnim operacijama nekoliko meseci. Vratio se u leto 1952. i potpisao za ekipu Sirakjuz Nešenels, u kojoj je ostao narednih šest godina. Najbolja sezona mu je bila 1955, kad je imao prosek 10,2 poena i 7,7 skokova. Njegov Sirakjuz je u velikom finalu pobedio Fort Vejn Pistonse sa 4-3, a Lojd i njegov saigrač Džim Taker su tom prilikom zajedno postali deo istorije: prvi crnoputi igrači koji su osvojili šampionski prsten u NBA ligi.
Od 1958. do 1960. Lojd je igrao za Detroit Pistonse, i potom se penzionisao. Odigrao je ukupno 560 utakmica u NBA ligi, i imao prosek 8,4 poena i 6,4 skokova.
Pet godina posle Lojdovog penzionisanja, generalni menadžer Detroit Pistonsa Don Votrik nameravao je da ga angažuje kao glavnog trenera ekipe. To bi značilo da Lojd ponovo ulazi u istoriju – kao prvi afro-amerikanac koji vodi jedan NBA tim. Nažalost, umesto njega postavljen je Dejv Debušer, a Lojd je ipak “na mala vrata” postao još jednom deo istorije: 1968. postavljen je za pomoćnika trenera u Detroitu – prvi crnac pomoćnik trenera ikad!
Dočekao je da postane i glavni trener u Pistonsima 1971, ali što se istorije tiče, tu su ga kao obojeni treneri pretekli Bil Rasel (Boston), Leni Vilkens (Sijetl) i Al Etls (Golden Stejt). Lojd je sa Detroitom imao slab učinak, pa je smenjen posle godinu i po.
Više se nije vraćao košarci, posvetio se radu sa hendikepiranom decom u školama u Detroitu. Primljen je 2003. u Kuću slavnih u Springfildu, a u novembru 2009. premijerno je prikazan film o njemu “Munfikser, košarkaško putovanje Erla Lojda”. Napisao je i autobiografiju, a početkom 2015. uvršten je, zajedno sa košarkašem Alonzom Mourningom, među osam najpoznatijih sportista u njegovoj rodnoj Virdžiniji.
Bio je oženjen Čarlitom, imaju tri sina i četvoro unučadi. Pre petnaestak godina preselili su se u Tenesi, u gradić Ferfild Glejd. Tu je Erl Lojd u 86. godini umro 26. februara 2015. Na današnji dan pre godinu dana.
Leave a Reply