Dobar šut, loš šut

Kobijev fejd avej sa prvog skakačkog mesta, gde on rola ka osnovnoj liniji i baca se ledjima ka korneru, Karijeva trojka sa 9 metara, Džejmsov prodor u levu stranu, inicijacija kontakta, iskorak levom nogom, naginjanje leđima ka aut liniji i šut preko ruke, Vestbrukov pun sprint ka igraču, ukopavanje u mestu, vertikalan skok u vis od skoro metar i šut, Hardenov eurostep ispred igrača i floter, Korverovo istrčavanje iz bloka i ulazak u šut za tri poena bez obzira gde je odbrana, Klejovi šutevi iz raskoraka, špage….

Svi navedeni potezi ne spadaju pod knjišku košarku, za ovakve šuteve običan igrač će leteti na klupu, 99% igrača se neće odlučiti na ovakvo rešenje u cilju poentiranja, dok preostalih 1% zbog svega navedenog će otići u legendu.

Poslednje tri godine, tehnologija brzih HD kamera, nam je omogućila da se bavimo košarkom na kompletno novi način i da dođemo do brojnih kul saznanja koja nam ranije nisu bila dostupna: koliko su igrači pretrčali tokom igre, koliko puta su šutnuli iz spot up situacija, koliko puta su napali koš driblingom, koliki je dohvat bio pri rampi, koje su linije dodavanja, koliko puta im je dodata lopta.

Ono, što je meni posebno zanimljivo, je statistika koja se bavi procenom koliko je neki šut bio težak.

Kao uzorak će biti analizirani igrači koji su odigrali najmanje 300 minuta u periodu od 20 utakmica, a kao parametar će se koristiti efektivni šut iz igre (effective field goal %) koji vrednuje više šut za tri poena nego onaj za dva, a u obzir se neće uzimati pravi šut iz igre (true shooting %) koji u procenat uračunava i slobodna bacanja, što znači da se u krajnju analizu neće uvrstiti šutevi koji su omašeni zbog faula.

Za prvu analizu, merićemo koliko je neki šut bio težak u odnosu na ukupan broj šuteva za datog igrača. Merna jedinica koja prati ove procente se naziva quantified shot quality (qsQ), a način na koji ona meri težinu šuta je takav da u obzir uzima udaljenost od koša pri šutu, koliko je defanzivac bio udaljen od šutera, da li je šut bio preko ruke ili ne.

Na ovom grafikonu se vidi da su igrači poput DeAndre Džordana, a u tu grupu spadaju još i Čendler, Vajtsajd i ostali igrači koji pretežno zakucavaju, uzimali najlakše šuteve, ali i pored toga to nisu četo to radili jer su ređe dobijali loptu. Korver je neko ko je apsolutni pobednik u smislu odnosa težine šuta i broja uzetih, dok je Kari neko ko uzima daleko više šuteva iste težine, što mu status u ekipi i dozvoljava. LeBron Džejms je apsolutni „kralj“ ove metrike, koja u onoj krajnjoj suštini govori kako Kralj sebe dovodi u situaciju da uzme najbolji mogući šut koji postoji dok je Kobi za svog vremena sebe dovodio u daleko nezgodnije situacije.

U sledećem grafikonu pokazaćemo koliko su igrači u stvari bili dobri u odnosu na šuteve koji su uzimali, gde će nula prezentovati prosečan kvalitet.

Ovaj grafikon, i ako mu to nije namera, nam govori koliko je Kari kao igrač podcenjen, odnosno koliko se morao trpeti Kobi, ili Vestbruk koji su svoje šuteve pogađali ispod proseka a u odnosu kada se svi igrači uzeli u obzir u istim takvim situacijama (možda bi Bela Mamba bila bolja od Crne Mambe da je Beloj dopušteno SVE što i Crnoj). Naravno da ovaj grafikon ne govori o tome ali nam svakako prikazuje neku drugačiju sliku o nekim igračima, te da procenat uspešnosti sa linije slobodnih bacanja u velikoj meri popravlja pravi procenat šuta iz igre. Prevedeno na „naški“, statistika poena po utakmici nam ne daje pravu sliku stvari koliko je neki igrač efikasan.

Odakle jedan čovek vidi svetlost, drugi će primetiti senku. Kao neko ko sebe smatra studentom ove igre, ovakvi, po nekad na prvu loptu dosadni parametri, otvaraju mi vidik da mogu da spazim i tu čuvenu „sivu“ zonu, da registrujem svaku nijansu od 50 sive, da sagledam igru u srž, kako bi je bolje poznavao, detaljnije razumeo, i mnogo, mnogo više voleo.

I jedno pitanje za kraj, a koje se prirodno nameće posle čitanja ovog teksta: Da li je teže ubaciti težak šut, ili sebe dovesti u situaciju za lagano poentiranje?