Piše: Nenad Kiš, KOŠ magazin
Košarka je kolektivni sport i mnogo je trenera od prvog jugoslovenskog selektora Francuza Anrija Hela, do aktuelnog stratega Srbije Aleksandra Đorđevića sastavljajući nacionalni tim imalo razne muke.
Nekada zbog sistema igre, katkad i zbog karaktera igrača, a najčešće zbog povreda neka takmičenja su propuštale velike zvezde jugoslovenske i srpske košarke. Bilo je otkaza i zabrana igranja za reprezentaciju i 1978. kada Žarku Varajiću nije dozvoljeno da kratko odsustvuje iz vojske zbog čega je propustio Mundobasket u Manili, i priliku da postane tek treći košarkaš koji u kolekciji ima klupsku titulu prvaka Evrope i reprezentativna zlata sa evropskog i svetskog prvenstva i Olimpijskih igara, što u istoriji košarke na ovim prostorima imaju samo pokojni Mirza Delibašić i Ratko Radovanović.
Vratimo li se unazad videćemo da je trend neodazivanja pozivu selektora košarkaške reprezentacije Jugoslavije ili Srbije i Crne Gore, a danas Srbije počeo mnogo pre nego što je trenutni “državni neprijatelj broj jedan” Nikola Jokić i pomislio da obuče dres sa grbom države u kojoj je rođen.
Kada je, na primer, aktuelni selektor Đorđević 2000. godine rekao da ne može da putuje na Olimpijske igre u Sidneju, jer želi da vreme provodi sa ćerkicom Tarom, koja je napunila tek godinu dana, nije bilo ovako snažnog uticaja društvenih mreža, na kojima bi hrabri i dobro obavešteni izvređali Saleta ili možda Divca i Paspalja, koji su se iz reprezentacije povukli nešto ranije.
Ti koji sve znaju, godinama unazad, pred svako leto na društvenim mrežama razapnu Nikolu Jokića, ili nešto manje Bobana Marjanovića, jer, po njima, neopravdano izostaju iz nacionalnog tima, te zbog toga treba da budu omalovaženi i vređeni na najgori mogući način.
Danima razmišljam o reprezentaciji, Svetskom prvenstvu u Kini, pokušavam da shvatim maniju koja se stvara oko statusa Nikole Jokića. Spadam u one koji misle da je košarka brend ove zemlje, i da pojedinac nikada, ma kako se zvao, ne može i ne sme biti veći od onih koji su decenijama od jugoslovenske i srpske košarke stvorili svetski prepoznatljivu marku. Ali isto tako, ne smemo zaboraviti da je igranje za reprezentaciju – dobrovoljno. To podrazumeva, da ste svesno rešili da deo života poklonite zemlji u kojoj ste počeli da se bavite onim što vas danas čini idolom dečaka i devojčica širom sveta.
Ako nam ništa drugo ne pokazuje da su se vremena promenila treba da uzmemo biografiju ili, što bi Amerikanci rekli, CV Nikole Jokića! Tamo ćemo videti da je on u najjaču košarkašku ligu sveta, u kojoj danas predstavlja ozbiljan kvalitet, otišao igrajući za mali klub kao što je Mega, koju i asistent selektora Đorđevića, Jovica Antonić u jednom intervju naziva preduzećem.
Ako je tako, a činjenice to dokazuju, onda je jasno da reprezentacija više nije “prozor” na najveću svetsku pozornicu. As Denvera je preskočio čak i Evroligu, nije igrao za veliki klub u regionu, a otišao je u Ameriku i postao igrač oko koga se ne samo gradi igra, već i budućnost jednog tima u, hteli mi to da priznamo ili ne, najkvalitetnijoj košarkaškoj ligi na svetu. Nikola Jokić je, dakle, dokazao kako da bi ostvario dečačke snove ne mora da igra za Srbiju.
Lično smatram da bi mu boravak u reprezentaciji pomogao i načinio od njega boljeg košarkaša, ali nisam saglasan sa tim da ga zbog nepojavljivanja na prozivci u Beogradu treba staviti na “stub srama” i predlagati čak i oduzimanje srpskog pasoša. Jer, ponoviću još jednom, igranje u od ove godine plavom dresu reprezentacije Srbije je dobrovoljno, ono je čast i privilegija odabranih koji pozajmljuju tu opremu od onih koji su je lane nosili, i novim uspesima je čine težom onima koji dolaze. Zato sa reprezentativcima treba raditi kako nacionalni tim ne bi bio obaveza, već ljubav.
Ne razumem ni potrebu ljudi na društvenim mrežama da se bave onima koji iz ma kog razloga nisu deo reprezentacije, umesto da od prvog dana priprema podrže one koji su rešili da izginu za taj dres rizikujući da u njemu dožive i povredu pa, kao recimo, Branko Jorović 2006. godine, ostanu bez kluba i milionskog ugovora.
Sa druge strane, poznajući sve te momke, pa i samog Nikolu Jokića, verujem da ih ti i takvi komentari u nekom momentu odvraćaju od ideje da igraju za Srbiju. Na njihovu štetu! Jer, mi ćemo kao navijači uvek imati koga da podržavamo, baš kao što, bez obzira na to, igraju li ili ne za reprezentaciju, tokom godine treba da navijamo za svakog našeg sportistu. Jer, njihov uspeh jeste prvo lični, ali odmah zatim doprinosi afirmaciji Srbije i poboljšanju slike koju svet o nama ima.
Setite se toga pre no što sledeći put pomislite da bilo gde izvređate Nikolu Jokića, Bogdana Bogdanovića ili nekog trećeg.
Leave a Reply