Širenje Lige - crna rupa NBA

Piše: Srđan Nikolić, Aktualac.net

Kada je Adam Silver, komesar i “glava” NBA Lige obavestio javnost da se planira prosirenje Lige 2022. i 2025. godine postojalo je vec dosta materijala za tako nesto. Ipak, Silver je pomerio ulazak sledece fransize najmanje do 2025., ali to je, iako odlozeno, nesto sto je neminovno. Ali, kako je sve pocelo i cemu sve to vodi, pre svega – da li je to dobro za Ligu?

Za tako nesto cemo morati da se vratimo u daleku proslost, barem mereno godinama postojanja NBA Lige. Zaista, Silver je govorio i o smanjenju broja utakmica, sto je dovelo i do zestokih polemika da li je to potrebno, uz dodatak cinjenice da ce onda mnogi rekordi prosto biti nedostizni. Komesar NBA Lige je rekao da ta cifra od 82 utakmice uopste nije magicna, niti treba da postoji dogma da je taj broj utakmica stvarno neophodan. I u pravu je. Samo sa finansijske strane, koja je zapravo i najbitnija, treba znati da NBA prenosi zaradjuju mnogo manje nego recimo March Maddnes ili NFL Finala. Sve je to srazmerno interesovanju gledalaca. Mnogi i ne zele da gledaju veliki broj utakmica, gde vrlo cesto dodje i do blowouta (“unistavanje” protivnika sa velikom razlikom), ili gde treneri takticki cuvaju glavne igrace za bitnije meceve. Sa te strane, smanjenje broja meceva i te kako “pije vodu”. Medjutim, to je onda krajnje kontradiktorno sa povecanjem broja timova u NBA Ligi. Prema najnovijim informacijama, Montreal ce se prikljuciti borbi za mesto u NBA karavanu,a tu su jos Seattle i Kansas City. Kako je Silver vec ranije govorio da ce se Liga prosiriti sa dva NBA tima, onda je to verovatno i plan za dalje poslovanje. Uzmimo za primer da se tako nesto i dogodi i da se broj meceva drasticno smanji na recimo 66 utakmica. Zasto bas ta brojka? Jednostavno – zbog broja klubova.

32 ekipe znaci po 16 timova sa obe obale Amerike. Koncept igranja u dve Konferencije automatski znaci da se sa kolegama sa druge obale mozes susreti po dva puta u toku sezone. To nas dovodi do 32 utakmice sa komsijskom Konferencijom i jos 34 utakmice u svojoj Konferenciji. Sam pogled na broj utakmica dovodi do postavljanja dva pitanja – sta ce biti sa Divizijama, a onda, mnogo konkretnije – sa Konferencijama? Logicno, Divizije nece postojati, sto je vec i sada prevazidjeno, iako NBA grcevito drzi Divizije kao bitne. Medjutim, onda nastaje drugi problem – nece biti potrebe ni za Konferencijama. Sta sve to dalje implicira? Nastavak price je takav da ce biti potrebno spojiti Konferencije. Prevedeno, napravice se jedna ogromna, preglomazna Liga od cak 32 tima, u kojoj ce sve sto smo znali o NBA prestati da vazi. Kao novi zakoni fizike. Nestankom Konferencija nestace i cuvena rivalstva koja su bila rezervisana samo za NBA Finala. Zamislite duele Lakersa i Bostona u prvoj rundi playoffa? Za neke, to bi bilo ostvarenje sna. Posteno rasporedjeni timovi koji ce se u direktnim duelima boriti za titulu sampiona, bez obzira na rivale u, nekada, svojim Konferencijama. Ali, da li je bas tako?

Vec sada je primetno, u Ligi od 30 klubova, da se desavaju neke, do skoro, neuobicajene stvari.NBA Liga je, zapravo, jako zanimljivo postavljena. U najkapitalistickijoj zemlji na svetu, Liga je postavljena na principima socijalizma. Dakle, potpune ravnopravnosti. Ili je to samo naizgled? Naime, sa mekanim salary capom, koji moze da se probije u slucaju da se debelo plati porez NBA Ligi, neki timovi mogu da izdvoje vise novca od drugih. Ove godine na plate moze da se potrosi minimalno 98.226.000 dolara (inace takodje sledi kaznjavanje) do maksimalnih 132.627.000 sto je vec nekoliko timova premasilo. Medjutim, koliko god novca vlasnik neke NBA fransize imao, ono sto ne moze da se kupi je – polozaj na trzistu. I tu nastaju novi problemi. Imamo primer iz prosle sezone i Kawhija Leonarda. Niti je zeleo da igra, niti da produzi ugovor sa Spursima jer su malo trziste i pored toga sto su mu nudlili super max ugovor – nesto sto nije mogao da dobije ni od jednog drugog NBA tima. Pravila su takva da favorizuju fransizu koja te “drzi”u ekipi barem 6 sezona. To nije ni Toronto u kome se nasao nakon trejda, pa se desilo ocekivano – i pored osvojene titule i statusa heroja Kanade, Leonard je na kraju sezone otisao u Los Angeles Clipperse. Imamo i primer Anthony Davisa – koji je izjavio da hoce da ode u drugi “big market” tim. I koliko god se Uprava Pelicansa trudila, neminovnost je bila da ce otici iz New Orleansa. Gde? U mondesnki Los Angeles i najpoznatiji NBA tim, Lakerse, gde se pridruzio Lebron Jamesu koji je godinu dana ranije zamenio “mali” Cleveland svetlima Holivuda. Sta ovo znaci? Najveci igraci se vise nece rukovoditi time da je lojalnost bitna. Svakako, i sta znaci pojama “biti lojalan”? U nekom ranijem dobu, kada je sport bio odraz takmicenja, vitestva i postenja, mozda smo i mogli da govorimo na tu temu. Igranje za grb koji predstavljas,ljude koje poznajes i koji ti veruju i slicno. Sport je, na pocetku, bio zanimacija bogatih koji gledaju siromasne. Vratimo li se u daleku proslost i u period Starog Rima, slobodni gradjani i robovlasnici su uzivali u borbama gladijatora, trkama dvokolica i slicno. Ljudi koji su dolazili to da gledaju imali su u najmanju ruku slobodu, koja te tada bila jako skupa. I da gledaju ljude koji se bore za gole zivote. Da se vratimo u sadasnjost. Ogroman novac koji je vremenom usao u sport doneo je i neka nova pravila. Sada deluje nepojmljivo da su igraci sezdesetih godina proslog veka morali da drze kampove ili nadju sebi posao tokom letnje pauze kada nema treninga, niti je sezona. Sada je situacija bitno drugacija. Igraci su vec nakon prvog ugovora obezbedjeni do kraja zivota, cifre su milionske, a igraci postaju nedostupni vecini navijaca od cijeg potrosenog novca oni zapravo i zaradjuju svoje plate (makar jednim delom).

Ali, ako igraci vise nisu lojalni, nisu ni vlasnici NBA timova mnogo bolji – cesto jedna losa sezona,posle mnogo odlicnih,mogu da budu razlog za trejd. Nova podela na “big market”i “small market” timove mogla bi, u slucaju da ostanu pravila vezana koja favorizuju “soft cap”da naprave ono sto u Evropi vec znamo decenijama – podelu na velike i male klubove. Vec sada imamo igrace koji jednostavno ne zele da igraju u nekim timovima iz mnogo razloga,a zamislite scenu u kojoj neki All Star ne zeli u neku ekipu jer prosto ne vidi potencijal u njoj. Svakako, takvih primera imamo vec sada, sto dovoljno govori o glomaznosti Lige.U celoj prici oko povecanja Lige i smanjenja broja utakmica doslo se i do jos jednog predloga – da se Liga ne prosiruje, a da se broj meceva drasticno smanji na konkretnu brojku od 43+1 utakmicu. Kako se doslo do ove brojke? Sa 14 timova u Konferenciji se igra po 2 utakmice (ukurono 28), a samo po jedan mec se igra sa ekipama iz druge Konferencije (15 meceva). Dolazimo do tih 43 duela, a 44.duel bi bio izmedju ekipa koje imaju isti skor na kraju sezone pa da se direktnim duelom odluci ko ce imati bolji plasman. Manji broj meceva bi doneo vecu neizvesnost, automatski i vecu gledanost. Sa vecom gledanoscu, naravno, doslo bi i do veceg novca od TV prava. Pored toga, odrzala bi se ravnoteza izmedju Konferencija, cime bi i postojanje Divizija imalo kakvu-takvu svrhu. Ono sto je negativno u ovom predlogu je to sto bi se drasticno smanjila zarada na kartama, ili jos gore – cena karata bi skocila u nebo. Zanimljiv je podatak da je prosecna cena karte za utakmice sampionske ekipe Golden State Warriorsa sa 207 dolara, ove sezone skocila na 322 dolara, sto je poskupljenje od cak 64% za 41 utakmicu kod kuce. Zamislite sada da se taj broj meceva prepolovi? Takodje, tesko da bi bila odrziva ideja o neprosirenju Lige. Od dolaska Davida Sterna na celo NBA, Liga se prosirila sa 23 tima (1984) na 27 ekipa 1992.godine. Poslednje prosirenje Lige je stiglo 2004.godine kada se u Ligu vratila ekipa Charlottea, u tom momentu kao Bobcatsi. Od tog momenta Liga se nije sirila, ali to je, na zalost, nepovratan proces. Za 20 godina NBA je uvela 7 novih fransiza i napravila pauzu od 14 godina koja i dalje traje. Svakako – ne slucajno.

Sledeci predlog je bio da se broj meceva smanji na 76. Ideja kao ideja nije za odbacivanje, ali ova ideja ne iskljucuje povecanje broja klubova u Ligi i tu dolazimo do sledecih problema – koje Ligu sigurno cekaju u buducnosti. Kao sto smo vec napomenuli ,neminovno ce se u Ligu ugurati jos dva tima u narednih nekoliko godina. Vec smo u gornjem delu teksta objasnili sta se moze desiti, ali da to ovde pojasnimo do kraja. Konkretno, to ce opet znaciti gasenje Konferencija. Sa 32 ekipe, imacete 32 utakmice sa rivalima iz druge Konferencije, ali i tek 44 utakmice sa svojim direktnim rivalima. Iako se mozda cini da je razlika od 12 meceva velika i da jos uvek ima osnova za deljenje na Konferencije, sta ce se desiti onog momenta kada Liga odluci, zarad novca, da prosiri Ligu za jos 2 kluba ili ponovo smanji broj meceva? Ceka nas isto ono sto smo konstatovali i sa brojkom od 66 meceva – ubrzano gasenje Konferencija u preglomaznoj Ligi.

NBA sa spojenim Konferencijama u kojima najboljih 16 ulazi u Playoff ce tek doneti brojne nedostatke. Vec sada je veoma primetno da dobar deo timova “tankuje” u situacijama kada vide da njihovi timovi nemaju potencijala da urade velike stvari,ili makar da se plasiraju u zavrsnicu. Ako je to evidentno vec sada, kada neke ekipe koliko u januaru odustaju od borbe, sta ce se desiti kada minimum 7,8 ekipa koje ce drzati dno Lige od 32 kluba, biti bez sansi za neki uspeh? To ce dovesti i pitanje regularnosti Lige, kao i potencijalno kaznjavanje ovakvih timova – sto moze da bude i uvod u Drugu NBA Ligu. Zvuci nemoguce? Mozda, ali zamislite Philadelphijin “Process” koji bi radilo barem pet timova istovremeno? Do 2001. godine nije postojala ni G League (nekada NBDL i D-League), a sada ona postaje glavno mesto za skaute svih NBA timova. I glavno utociste za igrace koji iz mnogih razloga nisu prosli u elitno NBA drustvo. Zvuci prilicno zanimljivo podatak da je oko 40% sadasnjih igraca u nekom momentu igralo u “rezervnoj” NBA, sto znaci da i ta Liga ima potencijala. Koliko je veliki taj potencijal, najbolje govori cinjenica da i plate igraca rastu – minimalac je ove sezone bio 7.000$ mesecno, ili 35.000$ za petomesecnu sezonu. I ta brojka ce i dalje rasti. Daleko je to od novca koji zaradjuju NBA igraci, ali je opet, dovoljan novac da solidne igrace zadrzi u USA.

Standardna brojka od 12 igraca je pre nekoliko godina povecana na ukupno 13 igraca koji mogu ucestvovati na utakmici, uz jos dva igraca koji moraju biti pod ugovorima, ili ukupno – 15 igraca u sastavu. Na cifru od (trenutno) 30 timova, to je ukupno 450 igraca. Ako racunamo da je gotovo standardna brojka od 10% igraca koji svake godine napuste Ligu (povlacenje, povrede, nedobijanje ugovora ili odlazak u druge Lige) dolazimo do ukupne cifre od cak 45 igraca kojih nema u odnosu na sezonu ranije. Draft moze da pokrije 60 igraca, van Drafta dolazi jos igraca, ali da li oni mogu kvalitativno da pokriju stalni odliv radne snage?

Tu dolazimo do price o spajanju NBA i ABA Lige i kasnijim, stalnim sirenjem Lige. Kada je NBA i zvanicno dobila “rat” sa ABA 1976.godine., i kada se Liga prosirila sa 18 na 22 tima, problema jos uvek nije bilo. ABA je dozvoljavala i draftovanje igraca koji su tek zavrsili srednju skolu, sto je u odnosu na NBA bio korak napred, kao mnogo drugih stvari koje je imala ABA, ali o tome drugom prilikom. Tokom osadesetih u Ligu je stiglo jos 5 timova i Liga je pred pocetak sezone 1989-90. brojala 27 ekipa. Ako se dobro pogleda, tad je poceo i period NBA “invazije” na druge kontinente i strane igrace. Stranci su do tog perioda bili veoma retki, a odlazak bilo kog igraca tamo je bila vest na nivou sletanja coveka na Mesec. Jednostavno, u NBA nije bilo mesta za igrace iz Evrope. Sta se tada desilo?

Jednostavno je – americki koledzi vise nisu bili u stanju da proizvode dovoljan broj kvalitetnih igraca za NBA i timovi su morali da se okrecu i drugim trzistima. Iako je time doslo do “otvaranja” NBA za ostale kontinente, NBA je vrlo brzo postala “crna rupa” za sve ostale kontinente. Pre svega za Evropu. U pocetku, u NBA su odlazili samo najbolji igraci sa Starog kontinenta, ali i igraci koji su fizicki mogli da odgovore uslovima igre. Odlazak Drazena Petrovica, tada najboljeg evropskog beka, ili Vlade Divca – koji je, iako je imao samo 21 godinu, vec imao 4 medalje sa seniorskom reprezentacijom Jugoslavije se mogu svrstati u tu kategoriju najboljih. Kao i Aleksander Volkov i Sarunas Marciulionis, ili Zarko Paspalj. Svi su dosli sa istog Drafta, bas te 1989. godine – i svi su vec imali izuzetne reprezentativne rezultate. Kasniji odlazak Arvydasa Sabonisa, Sase Danilovica, Tonija Kukoca i Dina Radje, pa i kratka epizoda Sase Djorjevica takodje dokazuju isto – dolazili su samo najbolji igraci tog doba. Ali, sta se desilo od tada?

Gledajuci period u poslednjih desetak godina, vise nije potrebno napraviti gotovo nikakve rezultate u Evropi da bi se otislo u NBA. Potrebno je pokazati talenat, koji je neizbrusen u duelima sa timovima iz Evrope, i da se sa 19-20 godina nadjete na Draftu. Eventualno moze da sledi godina ili dve spremanja u Evropi i stize se u NBA. Nesto sto je do skoro bilo nezamislivo. Jedan od primera je i Luka Doncic – igrac koji je pre NBA postao i MVP Evrolige, ali i sampion Evrope sa Slovenijom. Jeste, Evropa ga je upoznala pre Amerike, ali Luka je u NBA otisao vec sa 19 godina i zapravo ga evropska kosarka i nije videla u punom sjaju. Od ovogodisnjih 60 pikova, sest je iz Evrope, i od toga samo poslednji, Vanja Marinkovic, vise nije tinejdzer. I tako je vec godinama – uzimaju se sirovi talenti od kojih se ocekuje da “rastu” u NBA. Igrac koji ozbiljnu karijeru vec napravi u Evropi i postane dokazani superstar, gotovo da nije zanimljiv “preko bare”. U poredjenju sa periodom od pre 20 ili 30 godina – nezamislivo. Tako evropski klubovi postaju novi koledzi, mesta gde ce se igraci spremati za NBA. Vise ne najbolji,nego najveci talenti ce otici mozda i prerano (ima previse primera) i time ce osiromasiti Evro kosarku. Kolika je razlika izmejdu NBA i klubova sa Starog kontinenta,mozda najbolje pokazuje primer Shane Larkina, igraca koji nije mogao da potpise ugovor ni za jedan NBA klub i koji je dosao u Efes gde je postavio nekoliko rekorda na Final Fouru i postao MVP turskog finala. Pored Larkina, u postavama sve cetiri ekipe sa F4 nalazi se veliki broj igraca koji jednostavno nisu imali mesta u NBA. Najduzu karijeru u NBA imao je Jan Vesely sa tri sezone za zaborav. Primer ovogodisnjeg Final Foura Evrolige mozda je i najbolji pokazatelj kakvu zapravo stetu vrsi “crna rupa” zvana NBA evropskoj kosarci. Da ne ulazimo jos dublje u problematiku, treba uzeti za primer francusku ligu – koja postaje utociste za vecinu igraca za koje nema mesta ni u NBA, ni u jacim Evro klubovima, a ni u G League. Koje se resenje namece i da li ga uopste ima?Od smanjenja broja timova u NBA nema nista – poslednje smanjenje se desilo daleke 1955.godine kada je broj timova sa 9 spao na 8. Postojanje Druge NBA Lige ne bi nikoga zanimalo, i ona bi potpuno narusila ceo americki sistem u sportu koji se pre svega zasniva u tome da nema ispadanja i da naslabiji timovi dobijaju najbolje igrace na Draftovima. Posto je rast Lige neizbezan, mozda bi jedno od resenja moglo da bude ono koje je vec devedesetih godina proslog veka inicirao tadasnji komesar Lige David Stern – iako je, mnogo godina kasnije (2010.) na kraju potpuno odustao od te ideje, a to je otvaranje jedne Evro Divizije sa 6 timova. Stern je u vreme kada su komercijalni letovi Konkordom trajali svega 3 i po sata izmedju Pariza i Njujorka racunao da ce se stvar razvijati u pozitivnom pravcu, ali desilo se sve suprotno od toga. Takodje, nakon dosta razmisljanja i zbog niza problema odustalo se od te ideje mozda i za sva vremena. Steta, jer je to mozda bio jedini nacin da NBA postane globalna Liga, iako bi time najverovatnije unistila Evro kosarku mnogo vise nego sto to cini danas. Kao neku vrstu kompenzacije, ipak bi i u Evropi navijaci svakodnevno mogli da gledaju najbolju kosarku na svetu uzivo. Kada je Liga sa 18 timova 1976. presla na cifru od 22 tima (nakon prikljucenja 4 ekipe iz propale ABA Lige), problema nije bilo. Medjutim, tokom ’80-tih je dodato jos 5 timova, i kako smo ranije vec naveli, problemi sa proizvodnjom kvalitetnih igraca su postali evidentni. Zamislite kada bi se odjednom dodalo jos 6 timova sa ukupno 90 novih NBA igraca?

Na zalost, resenja za sada – nema. Liga ce, najverovatnije rasti i dalje, a problemi ce se resavati u hodu. Kako, ne zna se, a problemi ostaju.

Nama, ljubiteljima NBA, ostaje samo da se nadamo da velika NBA masinerija, zasnovana na tome da u njoj igraju najbolji i najpopularniji igraci, nece u gramzivoj borbi za trzistem i novcem na kraju da pojede samu sebe.