Nekim datumima se vredi uvek vraćati. Da se ne zaborave događaji i protagonisti koji su ispisivali stranice istorije. Naša košarka je puna takvh datuma i takvh ljudi, od igrača i trenera do funkcionera. Neki od tih za košarku značajnih datuma bili su oktobru. Pre neki dan, 6. oktobra, navršilo se 47 godina od prvog evropskog zlata osvojenog u Barseloni, a ovog 14. oktobra je 42. godišnjica od osvajanja titule prvaka sveta u Manili 1978. Ovo je podsećanje na taj uspeh i naš “drim tim” koji je 1977. bio prvak Evrope, godinu dana kasnije šampion sveta, a 1980. i olimpijski pobednik.
Piše: Vladimir Stanković, KOŠ magazin
Nezaboravna Manila
U istoriji košarke nekadašnje Jugoslavije postoji više „zlatnih“ datuma, oni kada su se osvajale titule. A bilo je, na sreću, dosta. Jedan od tih je i 14. oktobar 1978, dan u kome je Jugoslavija drugi put postala prvak sveta. Osam godina posle prve zlatne medalje u istoriji naše košarke, one na SP u Ljubljani 1978, stiglo je još jedno zlato ali u međuvremenu smo tri puta bili prvaci Evrope (1973, 1975, 1977), vice-šampioni sveta (1974) i drugi na Olimpijskim igrama (1976). Bila je to zlatna decenija naše košarke, okrunjena trijumfom na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. Sve te medalje donela je, uglavnom, ista generacija igrača, ili bar nekolicina koja je nosila igru. Startnu petorku dugo su činili Slavnić, Kićanović, Dalipagić, Jelovac i Ćosić, kasnije je umesto Jelovca ušao Jerkov, a ostali su se menjali i davali doprinos medaljama.
U Manili 1978. Jugoslavija je objedinila titule prvaka Evrope i sveta. Na klupi je bio povratnik na klupu državnog tima profesor Aleksandar-Aca Nikolić. Za mnoge je bio dežurni skeptik, ali oni koji su ga dobro poznavali tvrde da je to bila maska, način da stalnim kritčkim opaskama i veličanjem vrlina protivnika digne moral igrača koje je trenirao. Profesor je bio majstor svog posla, ali su i naši tada najbolji igrači takođe bili majstori. Spoj (vele)majstora na klupi i na terenu dao je fantastikčne rezultate.
Trijumf u Manili bio je impresivan. Odigrano je 10 utakmica, ostvareno 10 poebda. Počelo je protiv Senegala (99-64), zatim su jedan za drugim padali Južna Koreja (121-85), Kanada (105-95), Filipni (117-101), Italija (108-76), SAD (100-93), SSSR (105-92), Brazil (91-87), Australija (105-101) i na kraju u super-finalu ponovo SSSR (82-81). Ako ste primetili, sedam „stotki“ na deset utakmica, 1.033 poena ukupno, 103,3 po meču. Kakav tim, kakvo nezaboravno vreme…
Finalni deo igran je po liga-sistemu, a prvi i drugi, Jugoslavija i SSSR, ponovo su odmerili snage u finalu. Tog 14. okrobra 1978. akteri su bili:
Jugoslavija-SSSR 82-81 (73-73,41-41)
Dvorana: Araneta Koliseum. Sudije: Don Klajn (Kanada) i Ron Omori (SAD). Gledalaca: 32.000.
Jugoslavija: Vilfan 6, Kićanović 17 (1-2), Žižić 6 (2-3), Knego, Jerkov 4 (2-3), Skroče, Slavnić 4, Ćosić 6 (2-2), Radovanović 10 (6-6), Krstulović, Dalipagić 21 (3-4), Delibašić 8 (2-2). Selektor: Aleksandar Nikolić
SSSR: Jerjomin 11 (3-4), Bološev, Lopatov 8 (2-2), Žarmuhamedov 6, Saljnikov 12 (2-2), Jedeško 4 (2-2), S. Belov 12, Tkačenko 14 (4-6), Miškin 10 (2-2), Jovajša 2 (2-3), Belostenji 2, Žigili. Selektor: Aleksandar Gomeljski.
Kao što se iz rezultata vidi, utakmica je rešena u produžetku. Bilo je dramatično, izjednačeno, ali sa srećnim krajem za naš tim. Legendarna je anegdota po kojoj je Moka Slavnić u nekom tajmautu pred sam kraj nudio Mirzi Delibašiću opkladu u 100 dolara da neće pogoditi oba slobodna bacanja. Mirza je prihvatio i rekao Moki da je upravo izgubio 100 dolara, a ovaj je posle objasnio da je samo hteo da ohrabri druga, dao bi i mnogo više da Mirza pogodi oba bacanja.
Zanimljiv detalj: bila je to 11. uzastopna pobveda Jugoslavije nad SSSR od 1974. godine. Pobeđivali smo Sovjete na zvaničnim turnirima i u prijateljskim utakmicama. Mirko Novosel je ostvario 6-0 protiv Vladimira Kondrašina, a Aca Nikolić 5-0 protiv pukovnika Aleksandra Gomeljskog.
Dražen Dalipagić se iz Manile vratio kao najbolji igrač i najbolji strelac. Od novinara je dobio 174 poena, samo 7 više od Dragana Kićanovića. Zajedno su bili svetski tandem, mašina za davanje koševa. Treći Brazilac De Souza dobio je samo 48 poena a četvrti, njegov zemljak Oskar Šmit, 40. Peti je bio Vladimir Tgkačenko (SSSR) sa 30 poena. Praja je bio i najbolji strelac, dao je 202 poena (22,4). Kićanović je dao 162 , Raša Radovanović 123 a vrlo zapažen bio je Peter Vilfan sa 87 poena. Slavnić je dao 74, Delibašić 73, kapiten Ćosić 63, Krstulović 61, Skroče 60, Jerkov 57, Žižić 40 i Knego 31. Tim je bio na vrhuncu moći, najstariji Ćosić imao je 30 godina.
Pobeda je u zemlji dočekana sa mnogo radosti jer su Sovjeti imali odličan tim, željan revanša za deset prethodnih uzastopnih poraza. Strahovalo se i zbog nepisanog pravila da se isti rival dva puta teško dobija na istom turniru, ali Jugoslavija je tih godina bila najbolja ekipa na svetu, van NBA profesionalaca koji još uvek nisu igrali za selekciju SAD. Predsednik Tito poslao je telegram iz Herceg Novog ističući da je i ovaj uspeh, kao i toliki drugi „izboren velikim zalaganjem i požrtvovanjem braneći boje socijalističke Jugoslavije“.
Slika sa pobedničkog postolja na kojoj Krešo Ćosić u sredini, Sergej Belov desno od njega i Brazilac Rubens Garsija na poziciji br. 3 drže velike trofeje obišla je svet. „Zlatna“ generacija stavila je tačku na svoju dominaciju dve godine kasnije osvajanjem zlatne medalje i na Olimpijskim igrama u Moskvi. Ali, to je neka druga, jednako lepa priča…
Leave a Reply