Old School NBA: Šta se desilo sa karijerom ovog igrača?

Piše: Bodin Pokrajac, Old School NBA

Period od recimo 1983. Pa sve do 2006 godine, sam više puta označio kao zlatno doba košarke, a mnogi od vas zajedno sa mnom složili su se da ovaj period nazovemo jednostavno Old Skul NBA. I Svaki put kada se osvrnemo na to vremensko razdoblje, mnogi od nas imaju pomešana osećanja. Delom su to momenti ponosa i neizmerne radosti zbog činjenice da smo baš u tom period odrastali uz ovu igru I bili svedoci stvaranja istorije.

Postoji i jak osećaj tuge za nečim što je neumitno prošlo, kao što je prolaznost i sudbina svih drugih stvari u životu, dobrih i loših.

Ono što se nameće kao primarna i dominanta emocija je ipak osećaj uživanja I zabave, ispunjenosti vremena, i beskrajnih kombinacija tokom gledanja utakmica, I posle na malim terenima iza zgrade. U vremenima OLD SKUL NBA košarke bio sam dete ali sam košarku pratio više I ozbiljnije nego bilo šta drugo kasnije u životu. Međutim, koliko god pratio, analizirao, prikupljao informacije I donosio zaključke uvek mi je nedostajao jedan deo da sklopim celinu. Nešto je falilo. Negde mi se gubila nit kada je trebalo da shvatim zašto recimo Latrell Sprewell nikako da postane MVP, kako to da Patrick Ewing ne može da osvoji prsten, ili kako odjednom Stephone Marburry nije vrhunski košarkaš?

Možda 2-3 godine kasnije, košarku sam počeo da gledam iz drugačijih perspektiva. Statistika i brojke više nisu bile primarno i izolovano merilo pri ocenjivanju košarkaša i timova, već sam polako dodavao nove dimenzije poput psihološkog profila igrača, doze pobedničkog mentaliteta koju gaji u sebi, radnim navikama, psihološkim kapacitetima da se izađe iz povrede, načinu borbe sa pritiskom i očekivanjima. Pa i ono najvažnije, posmatrati igrača kao deo tima, a ne usamljeno oružije koje deluje samo i isključivo u odnosu na sebe.

Neki odgovori su došli lako i spontano, sami od sebe. Latrell Sprewell je bio igrač koji se nje mogao kontrolisati, imao je košarku u venama, kao i sve predispozicije da jednom bude među najboljima od najboljih ali je uvek reagovao instiktivno a njegov talenat nije bio tolikih razmera da bi ispratio celu priču. Patrick Ewing je bio fenomenalan igrač ali nikada nije imao pravu podršku od sebe. Talenti Stephone Marberija bili su isključivo tehničke i fizičke prirode. On se ipak mučio kad je trebao da donese malo dalje i kompleksnije odluke, kako na terenu tako I u karijeri uopšte.

Međutim, jedan igrač je u tim godinama ostao enigma, pa ću večeras pokušati da odgovorim na jedno naizgled jednostavno pitanje koje glasi: Šta se desilo sa karijerom Penija Hardaveja?

Veliki a na momente i nadljudski pritisak sastavni je deo najveće košarkaške lige na svetu. Neka jednostavna formulacija bi nam rekla da pritisak na čoveka deluje kao na limun. Što je pritisak veći ili če izaći bogovski nektar ili nešto malo gorke tekućine, pa bi verovatno prema primeni tog pritiska i kasnijim rezultatima moglo da se oceni kakvog je ko kvaliteta.

Iako metafore umeju biti itekako korisne, ova malopređašnja je potpuno neupotrebljiva jer je život NBA košarkaša ipak mnogo kompleksniji od jednog žutog limuna sa pijace.  Kada bismo večeras Penija Hardaveja posmatrali kroz ovu metaforu verovatno ne bih imao puno šta da napišem. Shodno tome, trudiću se da sagledam širu sliku.

Enferni Peni Hardavej je rođen 1971 u Memfisu, Tenesiju. Tokom odrastanja ključna figura u Penijevom životu bila je upravo njegova baka, I to iz 2 razloga. 1) Ona mu je zabranila da trenira ragbi, da se slučajno ne bi povredio, što ga je indirektno usmerilo na košarku 2) Ona je ta koja mu je nadenula čuveni nadimak po kojem ga danas prepoznajemo, Peni.

Srednjoškolsku košarku Peni je igrao u Memfisu, gde je beležio sulude brojke od 36 poena, 10 skokova, 6 asistenija i 4 ukradene lopte po utakmici. Nakon ovako zastrašujućih partija logičan sled okolnosti vodio ga je na istoimeni univerzitet.

I tokom univerzitetske košarke Peni je nastavio sa dobrim partijama, ali kako sam ja odavno doneo odluku da se ne bavim statistikom, a vama obećao da ćemo zajedno sagledati širu sliku, osvrnućemo se na jedan incident koji se desio tokom Penijeve koledž karijere. Tokom jednog popodneva za koje je sve ukazivalo da će biti obično, Penija su dvojica ljudi opljačkali na sred ulice. Tokom pljačke jedan od njih je potegao za pištoljem I ispalio hitac pravo u Penijevu nogu. Nakon toga neki su pričali da je Peni ovaj incident otresao kao prašnjavu čarapu, te da njegove igre na terenu ne pokazuju nikakvu promenu u karakteru. Međutim, samo ljudi koju si bili žrtve ovakvih napada mogu znati kakve sve ožiljke oni mogu da ostave na psihu čoveka. Ipak, pošto nemamo puno informacija o ovom slučaju krenimo sada dalje pod pretpostavkom da je Peni zaista lagano otresao ovaj incident.

Blistava koledž karijera se nastavlja, a 1992 godine, zajedno sa Grentom Hilom, Krisom Veberom i ostalima Peni dobija poziv za NBA razvojni kamp. O koledž karijeri treba napomenuti I sledeće reći: Univerzitet Memfis je u njegovu čast izbacio iz upotrebe dres sa brojem 25 na leđima.

Na NBA draftu 1993 godine ubedljivo najveća zvezda bio je mladi Chris Webber, sveže svršeni student univerziteta Michigan I najbitniji igrač čuvenih FAB 5. Lutrijom je odlučeno da Orlando bira prvog pika, pa oni i jesu izabrali Webbera, ali samo što su čekali da vide koliko nisko će pasti Peni na draftu. Orlando je želeo Penija još od kada je posetio njihov trening kamp, i ekspresnom odlukom trejdovali su Krisa Webera za Hardaveja. Webber jeste tada bio igrač neverovatnog hajpa, uglavnom i zasluženog ali je GM Orlanda odlučio da Šeku ne treba pomoć u reketu, i tim potezom je počela prava magija u Orlandu.
Pametno bi bilo da se ovde zaustavim i kažem nešto o načinu igre i potencijalu Penija Hardaveja. Peni je bio strahovito visok igrač za svoju poziciju plejmejkera. Peni je takođe bio strahovito brz sa svoju visinu. To mu je dozvoljavalo da sa neverovatnom lakoćom prolazi čuvare, zakucava preko njih, gradi poziciju za šut(koji je bio na nivou najboljih bekova). Pored svega toga on je bio i odličan razigravač. Ako postoji jedan igrač koji je u početku svoje karijere bio dostojan da se poredi sa Medžikom Džonsonom, onda je to svakako bio Peni Hardavej.

Tokom prve sezone u Orlandu, čak i najveći laici umeli su da zapaze da je Peni rodjen za NBA parkete. Već od prvih minuta na parketu ponašao se kao da je NBA liga oduvek bila njegovo prirodno stanište. Sa prosekom od 16 poena i 7 aistenija u svojoj prvoj sezoni, polako je moglo da se nasluti da se radi o budućem superstaru. Hvalospevi su išli dotle da je Majkl Džordan poznat po tome da nikada nije priznavao konkurenciju, izjavio da ako će nekome predati baklju kada se povuče, to će sigurno biti Peni Hardavej . Pričamo o pritisku… Sa Šekil O’nilom formirao je strahovit tandem, pa su već u svojoj drugoj zajedničkoj NBA sezoni došli do velikog NBA finala.U finalu su naleteli na Hjuston, a Penijevih 24 poena i 8 asistencija kao prosek u finalnoj seriji, očigledno nisu bili dovoljni da se prođe pored Hakim Olajžuvouna koji je bio za toliko bolji od sjajnog ali ipak mladog Onila, pa je upravo ta razlika preslikana u sve 3 utakmice(zanemarimo onu maleroznu prvu I promašena bacanja Nika Andersona) bila dovoljna da Orlando izgubi prsten.

U to vreme svi su prepoznavali Penijev enormni potencijal ali je uporedo sa tim vladalo mišljenje da je on nekako u senci Šekila, da je pomoćnik, votson, robin, nazovite kako god to hoćete. Situacija je dodatno bila otežana činjenicom da je Šek po vokaciji šou men, pa je svu pažnju medija umešno privlačio na sebe. Sledeće sezone Šek je bio povređen prve 22 utakmice, a Peni je još više podigao svoje brojke i vodio Orlando do skora 17-5. Svojom atraktivnom igrom i novoizraženim liderskim sposobnostima Peni je preko noći postao prva zvezda Orlanda. Šeku koji je kao većina ostalih zvezda patio od prevelikog ega ovo nije prijalo. Otišao je u Lejkerse, a nekoliko godina kasnije izjavio je da je to bila brzopleta i mladalačka odluka..ali šta je to tada vredelo…

Nekako simbolično, zajedno sa odlaskom Šekila, Penija su počele da muče povrede, pa je u narednoj sezoni odigrao samo 50 utakmica. Ipak, nekako je progurao Orlando do plej-ofa, i mada ih je u prvoj rundi izbacio Majami, Peni je beležio u proseku 31 poen 6 skokova, 4 asistencije i 3 ukradene lopte. Ispred njega bio je samo nedodirljivi Em Džej.

Sledeća sezona donosi strahovitu povredu kolena, i već postaje jasno da je na redujoš jedan Grent Hil scenario. Ogromna količina talenta dovoljno dugo na sceni da pokaže kvalitet ali previše kratko da iskoristi svoj puni potencijal.

Kako je i naredna sezona donela novu povredu, bilo je jasno da se rastanak sa Medžikom bliži, pa su sledeća stanica bili Finiks Sansi. Peni ipak iz raznoraznih razloga o kojima je već bilo reči nikada nije ponovio igre iz Orlanda. Još jedna NBA zvezda bila je pred gašenjem.

Ipak, Peni se nije predavao tako lako. zajedno sa Džejsonom Kidom, u prvoj sezoni u Finiksu, nosio je franšizu do skora 53-29 u regularnom delu sezone. Da Kid zbog povrede nije propustio plej of, veliko je pitanje šta bi se dalje desilo. Ovako, Peni je dao gas, i izbacio San Antonio u prvoj rundi, kasnije je naleteo na Šekove Lejkerse i tu je bio kraj avanture.

Naredne sezone, zbog povreda, Hardavej je odigrao samo 4 utakmice. One sledeće Kid je napustio Finiks, a u zamenu je došao Stefoun Marberi. Razlika u igri ove dvojice je vidljiva kao Mont Everest. Kid je razigravač a Marberi izraziti šuter, zli jezici bi rekli i silovatelj lopte. On i Peni imali su više sukoba. Ti sukobi kao i sve učestalije povrede odvele su Penija na klupu, a potom i na izlazna vrata Finiksa.

Sledeća epizoda je bila Njjujork, pa potom opet Orlando, ali to više nije bio taj Orlando, i to više nije bio taj Peni. Pokušaj da se ponovo upari sa Šekom u Majamiju prošao je katastrofalno.

Nad Penijevom karijerom stoji jedan veliki znak pitanja i večita priča šta bi bilo kad bi bilo. Šekil Onil, Stefoun Marberi, povrede…svi ovi faktori zajedno su doprineli da Peni Hardavej ne zasija punim sjajem na NBA nebu, ali on jeste na tom nebu I uvek će biti a ja biram da ga pamtim iz najboljih dana.

Admini nekih drugih stranica umeli su da mi zamere da previše romanticno gledam na prošlost. Kao i da sam neretko sklon da predimenzioniram kvalitete old skul košarke i igrača. Pa iako postoje momenti jake nostalgije i sete, nemojte nikada pomislite da će ta nostalgija ikada prerasti u patetiku, niti će ikada pomutiti zdrav razum i učiniti spoznaju iskrivljenom. Igrači poput Penija Hardaveja više ne postoje. Mala je prilika da će ikada i postojati.

Sa vremena na vreme će se pojaviti igrači poput Bena Simonsa u kojima ćemo na momente moći da vidimo Penija. Ali to neće biti dovoljno.