Piše: Miloš Jovanović, VICE
Devedesete godine dvadesetog veka bile su, doista, jedan turbulentan istorijski period. Početkom ove dekade mapa Evrope pretrpela je tektonske promene – dve velike federacije na istoku kontinenta, Sovjetski Savez i Jugoslavija, raspale su se na mnoštvo sitnijih komada (i jedan nešto krupniji, tj. Rusiju). Hevi metal, barem u onoj svojoj komercijalnoj formi koja je dominirala osamdesetih, je prestao da bude zanimljiv široj publici, Nirvana je postala novi ljubimac MTV-ja, i tako dalje i tako bliže.
Kako to uglavnom i biva, političke i kulturne promene su uglavnom prethodnik sportskih. Odjednom, od dve validne supersile na polju timskih sportova nastalo je nekoliko. Evropske sportske institucije su tako ubrzo imale pune ruke posla, jer je trebalo udomiti sve te nove članove i kvalitativno ih razvrstati. Što se košarke tiče, Hrvatska je već 1992. pokazala da se na njih ozbiljno može računati, odigravši otprilike poluvreme egala sa moćnim prvim Dream Teamom u finalu olimpijskog turnira. Zapravo, delovalo je kao da će baš sport pod obručima u godinama koje slede biti izuzetno interesantan. Od jedne Jugoslavije nastale su dosta kvalitetne, za početak, Slovenija i Hrvatska (mi ćemo se uključiti nešto kasnije), a raspad Sovjetskog Saveza momentalno je iznedrio dve veoma kvalitetne ekipe, Rusiju i Litvaniju (koja je, doduše, slabim nastupom u kvalifikacijama izgubila pravo da učestvuje na svom prvom samostalnom EP, ali i o njima će se, kao i o nama, vrlo brzo još čuti).
Pogledamo li sada dvadeset i dve godine unazad, sve je ovo bila izuzetna reklama za nadolazeći Eurobasket 1993., koji je bio zakazan da se održi u Nemačkoj. Starim znancima kakvi su Grci – za koje su tada nastupali buduće zvezde evropske košarke Nikos Ojkonomu, Jorgos Sigalas, te iskusni Fanis Hristodolu, Panajotis Fasulas i relikvija iz Galis ere Panajotis Janakis – i Španci – sa braćom Hofresa, Andresom Himenezom, Žordijem Viljakampom, Albertom Hererosom i legendarnim Juan Antonio San Epifaniom – na megdan su se spremali da izađu Hrvati – prilično traumatizovani smrću Dražena Petrovića jedva dve nedelje pred početak turnira, ali opet sa Rađom, Vrankovićem, Alanovićem, Komazecom i Mirkom Novoselom na klupi – i Rusi, koji su i bez pomoći bivše sovjetske braće Sabonisa, Marčulionisa, Volkova i ostalih imali sasvim solidnu ekipu sa Sergejom Bazarevičem, Sergejom Babkovim, Andrejom Fetisovim i drugima. Negde iz prikrajka svoju šansu su stidljivo tražili Izraelci (Doron Jamči, Doron Šefer, Nadav Henefeld), pa možda i Italijani (Koldebelja, Đentile, Frosini, Ruskoni i mladi Karlton Majers). Ukratko rečeno, pretendenata na silom upražnjen presto, koji je sticajem dobro poznatih okolnosti napustila Jugoslavija, dominantni osvajač prethodna dva Eurobasketa, bilo je dovoljno, a košarkaška javnost širom Evrope uveliko se zanimala prognoziranjem budućeg šampiona.
Retko ko je, doduše, pogodio u svojoj prognozi. Posle izuzetno uzbudljivog takmičenja, i finala koje je rešeno na jednu loptu, pobednik je bila – Nemačka. Trijumf popularnih „pancera” bio je šok koji košarkaška Evropa nije osetila verovatno još od 1949, kada je prvak evrope bio Egipat (da, dobro ste pročitali). A kako to uglavnom hoće, ili je barem tih godina htelo, iza svega stajao je ponovo jedan – Srbin.
Teško je proceniti koja je bila reakcija domaće sportske javnosti kada je Svetislav Pešić rešio da 1987. napusti Jugoslaviju i oproba se kao selektor Nemačke. Tog leta, tada tridesetosmogodišnji trener ovenčao se titulom svetskog šampiona, kada je strahovito jaka mlada Jugoslavija ( Đorđević, Ilić, Kukoč, Rađa, Divac ) zgazila sve – uključujući i Amerikance sa tada perspektivnim Lerijem Džonsonomi Gerijem Pejtonom – na putu do zlata u kategoriji igrača do 19 godina. Na klupskom planu, Pešić je u tom momentu slovio za legendu sarajevske Bosne. Sa timom iz prestonice BiH „Kari” je pokorio Evropu kao igrač 1979., a zatim je i kao trener osvojio domaću ligu 1983. Vrlo brzo je i dospeo na radar tadašnjeg KSJ, pa je tako 1985. odveo kadetsku selekciju (gde su se takođe obreli Kukoč, Ilić i Divac između ostalih) do evropskog zlata u Bugarskoj. Nije bilo nerealno proceniti da bi se, ovim tempom, Pešić moguće i ranije nego planirano obreo na klupi seniorske reprezentacije svoje rodne zemlje, gde je konačno stigao na početku 21. veka. Ipak, možda prejaka konkurencija, a možda i smisao za avanturu, uticali su da se stručnjak iz Pirota opredeli za inostrani angažman.
Šampioni ulice
Nemačka, tojest, da budemo precizni, zapadnonemačka košarka je u to vreme bila na glasu otprilike koliko i holandska ili belgijska. Do ujedinjenja zemlje, Nemci su najdalje stigli 1985., kada su na domaćem terenu iskamčili peto mesto. Košarka prosto nije bila preterano interesantna zanimacija za Nemce, koji su uglavnom bili posvećeni fudbalu. Sve ovo nije omelo Pešića, koji je polako sklapao ekipu za visoke domete. Prvi vesnik dobrog rada bila je bronzana medalja na letnjoj univerzijadi u Duizburgu 1989. Seniorski tim je 1992. na olimpijadi u Barceloniskrenuo pažnju solidnim nastupom, koji se završio u četvrtini finala porazom od tadašnje Zajednice Nezavisnih Država (tj. Sovjetskog Saveza bez baltičkih republika). Sve to, ipak, nije ni najmanje pokrenulo javnost da makar potajno sanjaju o naslovu evropskog prvaka.
„Praktično, niko nije ni verovao u to. Čak ni igrači, oni su se pitali da li im se isplati da dolaze da igraju za nacionalni tim, jer niko ne voli da bude prosek”,priseća se Pešić u razgovoru za Vice Srbija. „Meni je u to vreme bilo jako teško da ubedim ljude, da motivišem i igrače, i javnost, koliko je reprezentacija važna za razvoj jednog sporta. Medalja sa Univerzijade i nastup na OI bili su počeci jednog velikog tima…naravno, apsolutno niko nije verovao da mi možemo tako daleko da stignemo. Ako je neko to i uopšte prognozirao u Nemačkoj, bio je baš preveliki optimista. Ali, mi smo imali jako dobar tim – da nije bio dobar, ne bi smo ni stigli tamo gde smo stigli. Dobro smo se pripremali, imali smo dosta internacionalnog iskustva, pobeđivali velike evropske ekipe. Svejedno, interes medija i publike nije bio kao danas”.
Nemci su na prvenstvo već stigli sa dva upečatljiva hendikepa. Možda i najzvučnije ime nemačke košarke tih godina, krilni igrač Indiana Pacersa Detlef Šrempf , bio je primoran da propusti turnir zbog povrede. Njegov nekadašnji saigrač iz Dalasa, 216cm visoki centar Uve Blab, je sveže tog leta objavio da se povlači iz košarke. Ipak, sastav je i pored tih nedostatak bio solidan na ključnim pozicijama. U reketu je operisao još jedan NBA povratnik, Kristijan Velp, koji se posle nekoliko godina u Americi vratio u domovinu i sa uspehom branio boje Bajera iz Leverkuzena, u to vreme neprikosnovenog šampiona domaće lige. Njegov saigrač iz „farmaceuta” Mihael Koh , kasnije vredan igrač zadatka u Panatinaikosu druge polovine devedesetih, je već tada slovio za jednog od najboljih spoljnih defanzivaca Evrope, a preko potrebne poene i atrakciju za publiku u vidu zakucavanja davao je još jedan igrač Bayera – „Flying” Hening Harniš, levoruki swingman koji je pogađao i iza linije 6.25 (nešto mlađi čitaoci ga sigurno pamte iz njegovog perioda u Albi, gde se isticao kratkom blajhanom kosom, a zanimljivo je da je paralelno sa košarkaškim uspesima završio studije bibliotekarstva). Ikona berlinske Albe i bivši pulen Dina Smita na UNC Henrik Ridl bio je još jedna solidna opcija na krilu, a društvo Velpu pod košem pravili su gorostasni (221cm) Ginter Benke i Hansi Gnad. Konce sa pleja vukao je Kai Nirnberger, organizator igre Brose Basketsa iz Bamberga i MVP Bundeslige za sezonu 1992-1993, a bitan faktor bio je i rođeni Kanađanin Majk Džekel, u Nemačkoj poznatiji kao „Mister Bundesliga”, koji je pružao neophodno iskustvo na spoljnim pozicijama. U ovom timu, dakle, nije bilo ni Rađe ni Hererosa ni Ojkonomua, ali timski kvalitet nije dolazio pod znak pitanja. Takođe, oni upućeniji gajili su nadu da će ovo konačno biti godina kada na veliku scenu stupe generacije ’64-’66-’68, koje su tri puta zaredom igrali kadetska polufinala Evrope ( Sirija ’79, Grčka ’81 i Zapadna Nemačka ’83) i osvojili dve bronze.
„Medijskog interesa baš i nije bilo previše”, potvrđuje Pešićeve reči Hening Harniš. „Međutim, imali smo taj dobar nastup na olimpijskim igrama godinu pre, prošli smo jak kvalifikacioni turnir gde smo igrali sa Hrvatskom, Litvanijom, Italijom i to je bio jedan veliki, veliki iskorak. Neka objektivna prognoza je bila da ovaj tim možda može do osam najboljih. Ali trener je uporno govorio – možemo više”.
Reprezentativci su, takođe, u to vreme već uveliko bili na istoj talasnoj dužini sa srpskim trenerom, koji inače u svetu košarke važi za nekoga ko forsira čeličnu disciplinu.
„Mi smo već neko vreme sarađivali sa njime u tom momentu. U početku, imao je prevodioca koji je verovatno malo umekšavao neke njegove reči, ali znali smo da prepoznamo kad je baš ljut (smeh). Ali, šalu na stranu, Pešić nam je dao neku dodatnu dimenziju. On nas je naučio kako da funkcionišemo zajedno, kako da rastemo zajedno. On je pre svega izvrstan pedagog. Ljudi često zaboravljaju da smo mi dva puta zaredom ispali iz kvalifikacija za evropsko prvenstvo – to su bili izuzetno demorališući porazi za nas. Ali to nas je i ojačalo. Pešić je pokrenuo taj neki projekat na duge staze u kojem smo se mi prepoznali”, dodaje Harniš.
Počelo je, međutim, na najgori mogući način po domaćine. Na otvaranju prvenstva, Nemci su pred oko 3800 navijača u Deutschlandhalle u Berlinupretrpeli težak poraz od Estonije, koja je na krilima raspucanog Aivara Kusmetrijumfovala sa 113-103.
„Bio je to priličan šok za sve nas. Mi, Nemci, nekako nismo znali kako da počnemo turnire – uvek je bila ta neka prepreka da formu iz priprema „preselimo” na početak samog šampionata. Ljudi su bili razočarani, mi smo bili razočarani. Estonci su bukvalno pocepali mrežice te noći. Taj poraz nas je brutalno spustio na zemlju”, govori Harniš o tom debaklu sa otvaranja.
„Ubili su nas Estonci”, iskren je Pešić. „Jednostavno, oni su bili fantastični, sve su pogodili…ali ja sam ipak verovao. Znao sam da će sve pasti na svoje mesto, bio je potreban samo jedan osećaj pobede, samo jedan trijumf da ekipa krene”.
Trijumf je došao već u sledećem meču protiv autsajdera iz Belgije. Pešićevi „panceri” su deklasirali zapadne komšije sa 93-64, i tako istakli kandidaturu za drugi krug – koji je overen u možda i malo neočekivanom trijumfu nad Slovenijom. U sada već malo popunjenijoj Deutschlandhalle (pet hiljada navijača), Nemačka je furioznom igrom u drugom poluvremenu razbila ekipu Zmaga Sagadina sa 79-57 i overila vizu za dalji plasman. Za Sloveniju su tada, nota bene, igrali Jure Zdovc, Teoman Alibegović, Slavko Kotnik, Jaka Daneu i Boris Gorenc, ali tog dana Nemačka je prosto bila bolji protivnik – Harniš i Džekel su ubacili po 19 poena i poslali Slovence nazad kući.
Žreb je Nemce u drugoj grupi spojio sa Francuzima, Hrvatima i Turcima . Francuzi i Hrvati su se pokazali kao ipak previše žilava opozicija – protiv Jima Bilbe i ekipe bilo je 64-56, dok je u meču protiv Hrvatske Dino Rađa sa 22 poena bio ključni faktor u pobedi od 70-63. Usledio je meč protiv Turske koji je za domaće značio „sve ili ništa”, i u takvoj situaciji kvalitet i rad su opet isplivali – posle deficita od pola koša na poluvremenu, ponovo je odlična igra u drugih dvadeset minuta donela prevagu, i Nemačka je pobedila 77-64. Sledeća stanica bilo je četvrtfinale u Minhenu – protiv Španije.
Plasman u osam najboljih Evrope bio je otprilike plafon optimističnih prognoza u Nemačkoj. Pešićevi momci, međutim, usudili su se da odu i par koraka dalje. Posle rovovske borbe od 45 minuta, Nemačka je ponajviše zahvaljujući šuterski raspoloženom Krisu Velpu napravila senzaciju i pobedila sa 79-77. Borba za medalju je sada i zvanično bila realnost, i javnost i navijači su konačno stali iza svog tima. „Kad smo pobedili Španiju, dvorana u Minhenu je odjednom bila rasprodata. I u Nemačkoj, kao i svugde u svetu, svi bi da budu uz pobednika” , jasan je bio srpski trener. „Polufinale je već bio ogroman uspeh, ali mi smo hteli još. Rasli smo iz meča u meč”.
Svoj niz odličnih partija Velp je nastavio i u polufinalu. Uz njegovih 15 poena, te 12 od iskusnog Džekela i 11 od Harniša, savladani su i Grci sa 77-74, kojima je malo bio jedan raspoloženi Hristodolu (23 poena). Ružno pače Eurobasketa ’93, ta unapred precrtana nemačka selekcija, sada je i zvanično bila na pragu apsolutnog čuda. Od najsjajnijeg odličja delilo ih još „samo” 40 minuta sa odličnom Rusijom, koja je u polufinalu lakše nego očekivano izbacila Hrvate sa 84-76.
Rusi su, baš kao i Nemci, rasli kroz turnir. Posle rutinske pobede protiv Bosne i Hercegovine, usledio je šokantan poraz od Švedske, a zatim i od Španije. Ipak, „zbornaja” je podigla ritam u drugom krugu i završila tu rundu bez poraza, redom pobeđujući Letoniju, Grčku i Italiju. U četvrtfinalu je bez problema deklasirana Estonija, a onda su izabranici selektora Jurija Selihova na već opisan način izašli na kraj sa Hrvatima. Nemačkoj je najveća opasnost pretila od dva Sergeja na bekovskim pozicijama – Bazarevič, organizator igre, je bio podjednako ubojit i kao dodavač i kao strelac, dok je Babkov bio manje-više klasični košgeter. Pod košem su tada već zajedno igrali Sergej Panov i Mihail Mihajlov – dvojac koji će godinama sa puno uspeha štititi ruski reket, a pamte ih i srpski navijači iz finala u Atini 1998. Na papiru, Rusi su bili apsolutni favorit. Ali na parketu, stvari su se malo drugačije odigrale.
U prepunoj Olimpijahale u Minhenu, Nemačka je odlično počela svoje prvo veliko finale. Nirnberger je vrlo rano ubacio devet poena i tako inspirisao ostatak saigrača, koji su se dosta uspešno nosili sa favorizovanim Rusima. Gnad i Benke su izneli veliki teret u borbama sa ruskim centrima, a Velp je ponovo sa klupe imao zapažen košgeterski učinak. Ceo meč je protekao u konstantnim smenama vođstva i ništa nije ukazivalo da će iko ovde lako doći do zlata. I igrači, i navijači, i treneri su bili svesni – odlučiće jedna lopta.
„Navijači su nas nosili u ta poslednja dva meča. Na terenu je bilo napeto, ali tribine…mi smo to osetili. Osetili smo tu energiju, mnogo nam je to značilo”,seća se Harnisch.
Na oko minut do kraja, pri rezultatu 68-68, Sergej Bazarevič je krenuo da odigra „jedan na jedan” sa Nirnbergerom. Njega je uspeo da prođe, ali ga je pod košem dočekao Henrik Ridl – i ispratio nazad u odbranu blokadom. Na drugoj strani odgovornost je preuzeo Majk Džekel, prošao po levoj strani, ali ga je Babkov izgurao previše u stranu i „Mister Bundesliga” je promašio iz teške pozicije. Do kraja je ostalo još 25 sekundi – Babkov je preveo loptu na nemačku polovinu, gde ga je momentalno faulirao Harniš i poslao na liniju slobodnih bacanja.
„Ja sam se uvek držao filozofije da moja ekipa mora da ima poslednji napad. U takvim situacijama, napad uvek ima prednost nad odbranom, jer svaki kontakt može biti faul”, objašnjava Pešić. Pod ogromnim pritiskom, Babkov – u to vreme, inače, igrač Trira u Bundesligi – ubacio je oba slobodna bacanja. Sa petnaest sekundi do kraja meča, Kai Nirnberger je strpljivo krenuo prema ruskom košu.
„Sve je bilo pripremljeno. Sve se znalo, mi smo tu akciju vežbali. Nirnberger je trebalo da prođe, i pokuša da ili nađe otvorenog šutera za tri, ili nekoga u reketu za polaganje.”
Nirnberger je promenom ritma zbunio Bazareviča, ostvario korak prednosti ispred njega i privukao pažnju Mihailova, koji je izašao da odbrani ono što je on mislio da će biti pokušaj naskoka i šuta iz reketa. Tim činom, potpuno je zaboravio na Velpa, koji se prikrao pod koš, primio fantastično tajmiran Nirnbergerov pas, i zakucavanjem doveo publiku do potpunog transa. Sve što je Mihailov uspeo da uradi je da napravi samo veću štetu – kada je primetio da je pogrešio, okrenuo se i faulirao Welpa dok je ovaj išao ka obruču. Najgori mogući scenario po Ruse upravo se desio – Welp je sa linije slobodnih bacanja imao priliku da dovede svoju zemlju na samo korak od evropskog zlata.
„Otvorila se rupa u reketu, i to je maestralno iskoristio Velp. Ljudi koji ne poznaju dovoljno košarku govorili su o nekakvoj sreći. To nije bila sreća, ne…mislim, jeste u neku ruku – sreća prati one koji znaju. Velp je bio među najboljim centrima Evrope tada. Vrlo, vrlo talentovan igrač.”
Najbolji strelac u istoriji Vašngton koledža nije propustio tu šansu. Rusi su u tri sekunde uspeli da se preko Vladimira Gorina dokopaju protivniče polovine i čak upute neki očajnički šut a la Đorđević u Istanbulu, ali uzalud. Nemačka je, po prvi i (za sada) jedini put u svojoj istoriji, postala prvak Evrope u košarci.
Ovaj (ne)očekivani trijumf Nemaca je tada pre dvadeset i nekoliko godina izgledao kao privremeni šok – stanje se već posle dve godine vratilo “u normalu” uz prvo zlato “nove” Jugoslavije – ali su promene u evropskoj košarci bile dalekosežne. Te iste godine, nekoliko meseci pre Eurobasketa , u Dvorani Mira i Prijateljstva u Atini malo cenjeni Limož je pod vođstvom Bože Maljkovića šokirao košarkaški svet i osvojio Evroligu pobedivši prvo Real Madrid , pa onda i Kukočev Beneton. Limož, i kasnije Nemačka, pokazali su da je era pucačke košarke u Evropi i asova koji ubacuju po 30-40 poena na izmaku. Novo božanstvo navijača bio je Tim, sa velikim T.
Tragična pogibija Dražena Petrovića – pomalo ironično, na nemačkom autoputu – dodala je i još malo simbolike u ovom slučaju. Petrović je, ispostaviće se, bio poslednji pravi game-changer koga je Evropa znala, igrač koji je čistim inatom i čeličnom voljom bio sposoban da ubaci i 50, i 60 poena ukoliko je situacija to zahtevala. U istoj godini u kojoj je otišao Dražen, došli su i Limož i Nemačka, i tako pokazali put drugima. Poruka je bila jasna – nije više bilo neophodno imati vanzemaljce u sastavu, već pre svega jasnu koncepciju timske igre.
Najosetnije promene su se ipak odmah pokazale u samoj Nemačkoj, koja je preko noći postala zemlja u kojoj se košarka više ceni i poštuje. Svetislav Pešić je nastavio karijeru u berlinskoj Albi, sa kojom je 1995., u onoj istoj Deutschlandhalleu Berlinu, osvojio Kup Radivoja Koraća protiv Stefanela, donevši nemačkoj košarci i prvi klupski trofej. U drugoj polovini devedesetih, Alba je sa Sašom Obradovićem, Vendelom Aleksisom i drugima često bila kvalitetan rival svima u Evroligi. Novi vek doneo je i Dirka Novickog, jednog od najboljih evropskih košarkaša ikada, koji će sa „mannschaftom” osvojiti bronzu na SP u Indijanapolisu 2002 . i srebro na Eurobasketu u Beogradu 2005 . Bundesliga je postala atraktivno evropsko klupsko takmičenje sa kvalitetnim strancima i dva redovna učesnika u Evroligi.
A sve je to počelo u noći 4. Jula 1993. u Minhenu, gde je hrabra ekipa bez zvučnih imena odbila da poveruje da je autsajder, i tako se upisala u istoriju evropske košarke.
***
Svetislav Pešić je posle Albe osvojio evropsko i svetsko prvenstvo sa SR Jugoslavijom, zatim Evroligu sa Barselonom, Eurokup sa Đironom, i u dva navrata je trenirao Crvenu Zvezdu. Od 2012. radi u košarkaškoj sekciji minhenskog Bajerna, sa kojima je bio šampion Nemačke 2014. – po prvi put posle 1955.
Hening Harniš se povukao iz košarke 1998. kao tridesetogodišnjak. I dan danas drži nacionalni rekord po broju uzastopno osvojenih titula – devet (7 sa Leverkusenom, 2 sa Albom). Trenutno je zaposlen u Albi kao koordinator omladinskog pogona.
Mihael Koh se 1996. otisnuo u Grčku i dugo godina bio koristan timski igrač, prvo u Panatinaikosu, sa kojim je uz Bodirogu, Rebraču i Željka Obradovića osvojio Evroligu 2000., zatim u Marusiju i Jonikosu. Od 2005 do 2013 je trenirao Telekom Bon i dva puta bio vicešampion Nemačke. Danas radi kao šef stručnog štaba u Bajreutu.
Henrik Ridl je svoj ceo igrački vek proveo u berlinskoj Albi, koju je posle i trenirao od 2005. do 2007. Već pet godina je trener TBB Trira.
Ginter Benke je celu karijeru proveo u Nemačkoj. Povukao se kao igrač Bona 2000., i nije više u košarci. Odmah po završetku karijere zaposlio se u Deutsche Telekomu, odakle je posle 12 godine službe otišao u marketinšku agenciju DigitasLBi.
Hansi Gnad je tokom duge i uspešne karijere stigao da zaigra i za Meš iz Verone i Real Madrid. Okončao je igračku karijeru 2003 i odmah se oprobao kao trener. 2011. bio je pomoćnik Dirku Bauermanu na Eurobasketu u Litvaniji. Njegov dres sa brojem 33 je povučen od strane Alaska Anchorage univerziteta za koji je nastupao polovinom osamdesetih.
Kai Nirnberger igrao je aktivno košarku još jedanaest sezona, nikad ne napuštajući nemačku ligu. Živi u Kentakiju, SAD, i u slobodno vreme trenira srednjoškolce – ali u fudbalu. Njegov sin, Šon Nirnberger, je kicker za Ohio State University, jedan od najprestižnijih koledž programa za američki fudbal.
Majk Džekel se oprostio od nemačke košarke 1999. u dresu Braunšvajga, posle čak 17 godina aktivnog igranja u ovom takmičenju. Od tada živi u rodnom Vankuveru, gde se neko vreme bavio treniranjem juniora u košarkaškim kampovima po imenu „3D Basketball”. Član je kanadske košarkaške Kuće Slavnih.
Kristijan Velp je posle šest godina u Leverkuzenu otišao u Olimpijakos, gde je bio pouzdana rezerva Tarlaću i Fasulasu u šampionskoj ekipi Dude Ivkovića. Napustio je košarku 1999. i preselio se u Sijetl, gde je kao mlad proveo univerzitetske dane. Preminuo je od posledica infarkta 2. marta 2015. u 51. godini života.
Ovaj tekst posvećen je njemu.
Leave a Reply