14. maja, 1996. godine, objavio je definitivni kraj. Četiri godine izbivanja iz košarke zbog HIV-a, činjenica da telo u 37 godini nije slušalo kao ranije, bile su jače od želje da se Medžik Džonson vrati igri kojoj je dao nemerljivi doprinos. Svoj poslednji meč u karijeri odigrao je protiv Hjustona:
Magija se rađa
Rođen je 14. avgusta 1959. godine u Lansingu, Mičigen. Otac Irvin Senior, radio je u Dženera Motorsu dok je mama bila direktorica škole. Oboje su svome sinu želeli obezbediti najbolje uslove za život i školu, i stoga mladi Irving nije imao ‘tipično’ košarkaško detinjstvo koje su odlikovale siromaštvo ili disfunkcionalna porodica.
Improvizovani koš u dvorištu i majstorije Erla Monroa i Markiza Hejnsa bili su dovoljni da ga zaraze košarkom.
Jedna od ključnih stepenica u njegovoj karijeri bila je odabir univerziteta. Odlučio se za Univerzitet Mičigen, blizu svoga porodičnog doma. Želja mu je bila da postane TV komentator, marljivo je učio, ali je teren ipak dao – poslednju reč. Igrajući sa budućim NBA igračima, Kelserom, Vinsentom i Brkovićem, Irving Spartance vodi do 25 pobea i titule Big Ten konferencije. Beležio je 17 poena, 7.9 skokova i 7.4 asistencije. Te godine ih izbacuje Kentaki.
U vreme Medžikovog igranja za Mičigen dolazi i do rađanja jednog velikog rivalstva sa Lerijem Birdom koje će 1980ih obeležiti duele Lakersa i Bostona. U velikom NCAA finalu, nagledanijoj utakmici koledž košarke, Mičigen pobeđuje Birdov tim a Džonson je izabran za najboljeg igrača turnira fajnal fora.
Legenda je rođena
Ako je Medžik zaslužan za jednu od revolucija u istoriji magične igre, onda je to kreiranje pozicije bek-centar. U ovom kontekstu ne možemo a ne pomenuti sada već legendarnu finalnu seriju sa Filadelfijom i meč broj 6 koji je ESPN proglasio jednom od deset najneverovatnijih utakmica u istoriji NBA lige. I to sa Filom koju je predvodio legendarni Doktorom Džej.
Tada, u svojoj ruki sezoni, Medžik je zapušio je usta svim kritičarima. U toj utakmici finala protiv Filadelfije, uradio je nešto što će se vekovima prepričavati.
Lejksersi su vodili sa 3 – 2 u seriji a pred šesti meč u Filadelfiji povredio se najbolji centar lige Karim Abdul Džabar. Medžik je prišao pred meč treneru i rekao: “Kouč, ja mogu da igram centra, igrao sam neko vreme centra u srednjoj školi.” Trener gostiju Pol Vesthed je bio toliko očajan što ne igra Džabar, da nije imao šta da izgubio i pustio je da Medžik započne kao centar. Poverenje se pokazalo kao presudno a Medžik na tom meču pruža jednu od svojih najboljih partija u karijeri i igrajući tokom meča na svih pet pozicija u timu. On beleži 42 poena, 15 skokova, 7 asistencija i 3 ukradene lopte za pobedu njegovih Lejkersa od 123 – 107. Što je još važnije, time je doneo i titulu svom timu. I to kao ruki, čime je postao prvi ruki sa tim priznanjem a do danas je ostao i jedini novajlija koji je postao MVP finala.
Medžik je doneo titulu u El-Ej i poklonio je povređenom Karimu Abdul-Džabaru.
Veliko rivalstvo sa Birdom
Irving Medžik Džonson je draftovan kao prvi pik 1979. godine, biraju ga Los Anđeles Lejkersi i ostvaruju potpuni džek pot, što će se pokazati već u prvoj godini. Njegovim dolaskom u ‘gradu anđela’ započinje magija. Momci iz Los Anđelesa su već bili sjajan tim, koji je predvodio Karim Abdul Džabar, jedan od najboljih centara svih vremena. Imali su odlične igrače i falio je samo dobar plejmeker da sve to poveže. Medžik je došao kao naručen.
Još kada je klupu preuzeo Pat Rajli, dominacija ligom je uspostavljena. Medžik je igrao za Lejkerse od 1979 do 1996, uz četvorodišnju pauzu nakon otkrivanja da je HIV pozitivan. Za Lejkerse je odigrao 905 utakmica i postigao ukupno 17.707 poena (19.5 po meču), zabeležio 6.559 skokova (7.2) i imao 10.141 (11.2) uspešnih dodavanja.
11 puta je bio All Star, tri puta MVP (1987, 1989. i 1990.), a tri puta MVP finala plej ofa (1980, 1982. i 1987). Bio je pet puta šampion sa Lejkersima (1980, 1982, 1985, 1987. i 1988.), osvajač zlatne olimpijske medalje u Barseloni 1992. Dvaput bio MVP na ol star mečevima (1990. i 1992.). Drugi po broju asistencija svih vremena (iza Džona Stoktona).
Pored Džerija Lukasa i Kvina Baknera, jedini je košarkaš kome je za rukom pošlo da osvoji trofeje prvaka u srednjoj školi, na koledžu, u NBA i na Olimpijskim igrama. 1992. godine, njegov dres sa brojem 32 je povučen iz upotrebe i nalazi se na svodovima “Stejpls centra”. U njegovo ime, podignute su dve statue, jedna se nalazi u okviru koledža Mičigen Stejt (2003), a druga ispred dvorane Lejkersa (2004).
1986-87 igra svoju najbolju sezonu sa 23.9 poena, 12.2 asistencije i 6.3 skokova, te biva proglašen za MVP-a regularnog dela prvenstva, ali i MVP-a velikog finala u kojem je imao još bolji učinak (26.2p, 8sk , 13as).
Poslednju titulu Džonson je osvojio 1988. godine, kada su se u velikom finalu Lejkersi sastali sa „lošim momcima“ iz Detroita. Džejms Vorti je ovaj put „ukrao šou“ Medžiku i odigrao nekoliko krucijalnih partija u finalu. Naravno, ni Medžik nije bio nezapažen. Pistonsi su naredne godine u još jednom finalu počistili Lejkerse sa 4-0, razlog je možda bio taj što je Medžik zbog povrede u drugoj utakmici bio sprečen da pomogne drugovima na parketu, ali partije koje je pružio do povrede bile su dovoljne da po drugi put bude proglašen za najkorisnijeg igrača regularnog dela lige. To su bile godine novog rivalstva, ali i prekidanja sjajnog prijateljstva između Ajzee Tomasa i Medžika Džonsona.
Istovremeni dolazak u NBA 1979. Medžika Džonsona i Lerija Birda bila je injekcija adrenalina pravo u srce profesionalne košarke. NBA je krenula “petom brzinom”, i vrlo brzo izbila na čelo popularnosti u konkurenciji američkog fudbala, bejzbola i hokeja.
HIV i kratki povratak
Njegov život bio je pravi medijski spektakli. Pod svetlom LA reflektora. Raskalašan život kakav su 1980-ih vodile i velike zvezde poput Fredija Merkjurija, dovele su do opakih posledica.
Svet je ostao šokiran kada je Medžik u jesen 1991, neposredno po povratku sa MekDonaldsovog turnira u Parizu, saopštio da je zaražen opakom bolešću. Otišao je sa parketa sa suzom koja se slivala niz njegov i u tom trenutku nasmejani obraz, ožaljen i od mnogih već sahranjen.
Nastavio je da igra egzibicione utakmice širom sveta, pritom propagirajući borbu protiv side. Izdržao je u košarkaškoj penziji od 7. novembra 1991. do 29. januara 1996. Tada je napravio jedinu grešku u svojoj karijeri. Zaigrao je ponovo za Lejkerse, u 37. godini. Odigrao je 32 utakmice u prvenstvu (prosek 14,6 poena i sedam asistencija) i još četiri u plejofu. Shvatio je da on više nije za NBA, da je vreme magije prošlo, i 14. maja 1996. objavio da definitivno odlazi u penziju. Nastavio je da se bavi biznisom, otvorio je lanac restorana i bioskopa. Jedno vreme bio je deoničar Lejkersa, kasnije je zajedno sa grupom investitora preuzeo klubove Los Anđeles Dodžers (bejzbol) i Los Anđeles Sparks (košarka).
Danas 22 godine kasnije, 54-godišnji Džonson je ponovo prvo lice Lejksersa. Od kako je preuzeo funkciju generalnog menadžera preuzeo je na sebe nezahvalni zadatak da na noge digne posrnulog giganta. Sudeći po prvoj sezoni, koja je rezultatski bila ispodprosečna, čeka ga težak zadatak, ali jezgra mladih igrača (Kuzma, Ingram, Bol) uz mladog trenera Voltona daje prostora za optimizam. Da će magija ponovo stanovati u LA.
Istorijsko pomirenje
Krajem 2017 godine, došlo je do istorijskog pomirenja sa Ajzeom Tomasom, vođom Detroitovih Bad Boysa sa kraja 1980-ih i početka 1990-ih. Njih dvojica, nekada velikih prijatelja, nisu govorili skoro 25 godina!
Odnosi između dva velika asa narušeni su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, kada su Pistonsi i Lejkersi igrali dva uzastopna finala NBA lige.
Naime, Medžik je krivio Ajzeju da je širio laži u ligi i medijima u vezi sa njegovom seksualnošću (odnosno da je gej).
I upravo je Džonson uz Majkla Džordana bio “najzaslužniji” za to što Tomas nije bio deo originalnog “drim tima” 1992. godine na OI u Barseloni. A to je bez dileme zaslužio.
I onda 25 godina kasnije, sada analitičar na TV NBA i predsednik košarkaških operacija Lejkersa pristaju da njihov susret i razgovor bude snimljen, a tom prilikom Medžik je Ajzeji rekao sledeće:
“Ovo je veliki dan. Moja supruga, majka, otac… svi su mi govorili da bi trebalo da se sretnem sa tobom. I rekao sam sebi: ‘Hajde da uradim to.’ Sedim sada ispred tebe i oživljavam divne uspomene zabave, vrhunske košarke, napornog rada, snova o velikim stvarima… Ti si moj brat, tako da te molim da mi oprostiš ako te je povredilo to što nismo mogli da budemo zajedno svih ovih godina. Bog je milostiv i ponovo nas je spojio”, rekao je Džonson i rasplakao Tomasa.
Leave a Reply