Piše: Draško Miletković Souly, KOŠ Magazin
Dugo nisam bio u Beogradu. Punu godinu dana. A nameračih se na ovaj F4 još prošle jeseni, u stilu – vidi F4 u Beogradu pa umri – ali Vlada Stanković mi još pre par meseci reče da su karte planule u rekordno kratkom roku. Pokušah onda da sredim neku novinarsku akreditaciju u svojih, hrvatskih medija, ali za me ovako nepodobnog, neiskusnog i nedokazanog, gotovo bez mrve potrebnog žurnalističkog talenta, bila je to uzaludna misija.
Međutim, pre par tjedana, poče žena da mi njače kako bismo mogli svi kao porodica za Begeš, i to baš ovaj vikend kad se održava Final Four, malo da posjetimo rodbinu i (njene) prijatelje. Na kraju ipak pođoh sam, mada me na to natjerala tužna stvarnost. Naime, preminuo je jedan od mojih najboljih praških prijatelja, beogradskog porijekla, tako da stigoh u srpsku metropolu još u petak prije podne kako bih prisustvovao sahrani. Tužan je to bio trenutak, okupilo nas se jedva petnaestak, uključujući grobare. Kao da Maki nije proživio svoj bogati život, kao da nije upoznao milion ljudi, kao da nije ostavio traga.
Nakon sprovoda nađosmo se četvorica, svi do jednog đaci praške škole devedesetih, i krenusmo da se prisjećamo života s Makijem. Na kraju nas je sve iz pepela digao Rastko, najprisebniji od svih nas. Kako nisam htio samo da tugujem, ionako to često delam, pođoh nagore, prema Bulevaru, jer još u putu dogovorih se s Dugim Damnjanovićem da ćemo se vidimo. Kako prolazim pored kafana, vidim na mnogim ekranima da je prvo polufinale otišlo na stranu Reala, a upravo počinje i susret Fenera i Žalgirisa. Smjestim se u Zlatni opanak, okrenem Dugog, on se pojavljuje za par minuta, izgrlimo se i krenemo da aperitivišemo točeno zaječarsko dok ćakulamo o bitku.
Potpuno zaboravih da ništa nisam stavio u usta taj dan kad me Dugi podsjeti pitanjem – Jesi li šta jeo danas? Nisam – rekoh, a Dugi već počinje da slaže neki meni. Stiže plata s rolovanim ćevapima i nekim gigantskim ražnjićima, uokvirena gomilom krompirića, ka da je naručivao Kit Karson lično. Dok hasamo, na ekranu je drugo polufinale iako bi Dugi radije gledao Đokovića koji u isto vreme igra protiv Nišikorija. Neki momak iza nas zavapi – Mojne Novaka, igr’o sam opasan hendikep da će bude barem 10 razlike za Fenerbakče. Tako ostade na košarci, Turci slave na kraju s osam razlike, nedovoljno da nas baja s hendikepom časti još nekom rundom. Odnekud pojavljuje se i živa muzika raskošnog dijapazona – Ćiribela Mare moja, Stani, stani Ibar vodo, Kad ja pođoh na Bembašu… i tako to. Usrid svirke, Dugi i ja se premeštamo par brojeva niže, nastavljajući druženje i testiranje zaječarskih proizvoda.
Bliži se ponoć, a ja skoro zaboravih da svaki čas treba da mi dođe još jedan ortak, mladi profesor, doktor tehnologije ulja, i to pravo sa terenske nastave u Puli. Međutim, Marko se iznenada pojavljuje na vratima kafane i slijedi upoznavanje s Dugim i nova tura tekućih radosti. Kako je Dugi iz naše priče instantno skontao da još ni smještaj nismo sredili, dok se kroz noć spuštamo prema Vuku, on iznenada ulazi u neku zgradurinu koja uopšte ne liči na svratište, više na muzej, i kao čarobnim štapićem sređuje nam dvije sobe. Rastajemo se uz dogovor da se ujutro vidimo. Oj krevete, meki krevete…
Ujutro, iza devet, Dugi skupi Marka i mene svojom limuzinom, a usput još povezemo i člana legendarne Zvezdine generacije sedamdesetih, Ivana Sarjanovića – Sajonaru. Onda pričamo o svemu, samo ne o košarci. Sajonara nas upućuje u tajne svog životnog poziva, Dugi pućka lulu dok vozi, povremeno zezajući Sajonaru – Je li, gde se ti ono gasiš? – jer nam teme variraju od kardiologije do motoričkih sposobnosti primata. Sajonara detaljno i razložno priča o svemu tome, dajući svemu još veću vjerodostojnost svojim smirenim i blagim glasom. Moj Marko gleda me pomalo začuđeno, podosta mlađi je od mene i zna samo novije naraštaje košarkaša, kao i njihove nevisoke intelektualne domete, tako da je pomalo šokiran kakve razgovore su u stanju da vode košarkaši starog kova.
Stižemo u Zemun i prisustvujemo otvaranju košarkaškog turnira srpske dijaspore. Jedan od organizatora je i Miško Marić kojeg konačno formalno upoznam, ali više od svega na ovoj priredbi me fascinira jedan doajen jugoslavenske i srpske košarke. Riječ je o Bati Đorđeviću, Sašinom ocu. Vele mi Dugi i Sajonara da je prevalio osamdesetu, a meni izgleda mlađi nego pre trideset godina kad sam ga zadnji put vidio uživo. Potpuni šok, čovek izgleda i kreće se kao dečko, fascinira osmijehom i pozitivom koju širi oko sebe. Moja prva asocijacija kad ga ugledah bješe – pa ovo je Bik Koji Sedi srpske košarke, pronašao je formulu za vječnost, sveti gral mira i spokoja. Čudo, čudo neviđeno od čovjeka.
Na putu nazad, Dugi i Sajonara nas iskrcaju u centru, tako da, na Markovu radost jer je vegan, nailazimo na neki libanonski restoran, srknemo krem supu od narančastog sočiva i pičimo dalje. Jedna od omiljenijih aktivnosti nam je špartanje po bogatim beogradskim knjižarama. Šta da kažem, luzeri smo, mi još uvijek čitamo. Marko pronalazi neke zaturene knjige o astrologiji, a ja konačno ubodem djelo koje sam tražio godinama – Lužinova obrana od Nabokova najzad je precrtana sa spiska mojih želja. I zazvoni telefon, Dugi je na drugom kraju. Veli da nazovem Vladu Stankovića jer će, nekim čudom, možda, da se pojavi neka karta za finale. Nazovem Vladu, a on mi veli da se sutra ujutro nacrtam na juniorskom finalu Evrolige pa ćemo da vidimo. Nekad čovjeku krene nabolje kad se uopšte i ne trudi…
Pošto subota nije košarkaška, ostatak dana probijam se kroz buljuke turskih navijača dok ne naletim na Jocu, još jednog košarkaškog fanatika i starog druga kojeg ne vidjeh desetak godina. Da mi svoju adresu i naveče nastavljamo druženje uz neku opasnu šljive prepečenicu, prisjećajući se starih akcija. Neđe između sedme ili osme rakijice hvata me spoznaja da će mi se jave prozori u sjećanju ako nastavim tim ritmom, tako da eskiviram daljnje gaženje i odvučem se na spavanje. Dok bauljam nagore, grad je pun murije, koja, tu i tamo, legitimiše navijače i prevrće im džepove, naivno se nadajući da će im pronađu kakav zaboravljeni pisić hašiša koji baš i nije čest na beogradskim ulicama. Ništa od toga. Ode i ta subota – oh krevete, meki krevete…
Rano ujutro već sam u stroju, čio ka ribica i čist kao ruža. Vreme je divno, opraštam se od Marka koji piči za Zagreb i putujem do Arene ispunjen nekom neopisivom ljepotom. A možda i griješim, možda se to stanje duše zove – pozitivni mamurluk. Na ulazu u Arenu dosta osiguranja, ali i mladih, ljubaznih ljudi, zaposlenih u organizaciji ove velike akcije. Kad skontaju da sam iz Hrvatske, još su ljubazniji no inače. Ugledam Vladu dole u novinarskom parteru i pridružim mu se. Što se ne javiš da si tu? – pita me on dok hendla i pozdravlja sve te novinare, PR-ovce, organizatore i druga košarkaška imena, šaltajući lakoćom između srpskog, španskog i engleskog ka da ima getribu od Alfe Đulije (one stare). Ma reko’ nisam htio da te smaram, znam da si u gužvi. Za te uvek imam vremena – veli Vlada i daje mi kartu za finale. Dok zahvaljujem, on vadi i svoju najnoviju knjigu – 101 Greats of European Basketball – i piše mi posvetu. Knjiga je, da ne hiperbolišem – fantastična.
Gledamo onda te mlade nade Eurolige, a iza nas se smjesti Vladan Tegeltija i upoznajem se i s njim. Kad skuži da sam Souly lično, čestita mi, kaže da mu se dopada kako pišem. Ajde nekom i da se svidi moj trud ili je to možda samo znak da lipo pišem o Partizanu, a nešto manje lepo o Zvezdi. Ne znam, preispitaću se narednih dana kad se malo povratim. Još je tu i priznati zagrebački kolega iz Večernjeg lista, Dražen Brajdić, i naravno, neuništivi Bata Đorđević, koji i dalje nastavlja da isijava najviše energije u dvorani. Juniorsko finale završava zasluženim slavljem Lietuvos Rytasa (neki mali Blazevic dopao mi se prilično), Vlada i ostatak ekipe odlaze na neki brifing kod šefa Evrolige, a ja pičim nazad do grada oboružan tim divnim rekvizitima što dade mi Vlada.
Treba da se nađem s Milanom Tasićem iz KSS jer dogovaramo se da se nađemo već više od godinu dana, a juče sam morao da odgodim druženje jer poziv Dugog i Sajonare nisam mogao da odbijem. Opet taj Bulevar, evo i Tasa se pojavljuje, tačan kao švicarski sat. Raskomotimo se, ja na suncu, Tasa u hladovini, uz ponovni detaljni test zaječarskih napitaka, pričajući o košarci i isključivo o košarci. Milan radi u savezu već trideset godina i zna sve kulisne i zakulisne radnje. Enciklopedija domaće košarke, ništa manje. Družimo se tako sve do trena kad ja moram da pođem na finalni dio do Arene. Rastanemo se uz obećanje da će se čujemo i vidimo malo češće, a ja si sve mislim da priupitam Tasu da možda ne trebaju nekog da im dela u arhivi u savezu – digitalizirao bih i džaba sve te zapisnike iz naše zajedničke košarkaške istorije.
Opet jurim do Arene, a tekma za treće mjesto već počinje i kad stižem na poprište događanja, Žalgiris već vodi dvadesetak razlike. Pokušavam da uđem u Arenu, ali me upućuju na neki VIP ulaz. Nisam ni skontal da mi je Vlada dao takav tip ulaznice. Šta ćete, cili život me prate te VIP karte i VIP ekipa. Ulazim u prostor đe su opet ljubazni mladi ljudi, a posebna pohvala ide onima koji su birali hostese. Sve mlade, prije svega prirodne đevojke, osmijeha blistavih i iskrenih kao perle. Jedna od njih mi nježno stavlja neku narukvicu i pogledom koji sigurno nešto znači isprati me unutra…
U tom VIP odelenju nema koga nema. Legenda do legende. Od Sabonisa koji se fotka sa svakim ko ga zatraži, svaki put namještajući pristojan osmijeh, mada mu sve to žešće ide na nerve i jedva čeka da nastavi sa svojim pivom, pa sve do živahne Biserke Petrović koja je valjda baždarena na ovakvim eventima pa skakuće tako lepršavo i energično da bi joj i gimnastičarke pozavidile. Osim nje, vidim najviše pripadnika iz ogromne hrvatske delegacije. Nego, odoh ja da na velikom ekranu pogledam finiš susreta za treće mjesto, jer CSKA smanjuje razliku rapidno. Kako uđoh unutra, bogtemaza, konobari iznose neke đakonije, a ja opet zaboravio da se najedem ako ne računam onih par piva s Tasom. Došla maca na vratanca…
Trpam tanjur salatom od tunjevine, a drugi aranžiram kilom neke fine pašte i feta sira, dok me ovi iz organizacije gledaju s razumijevanjem, sigurno čuli su za slučajeve iz Biafre. Žalgiris zadrži nalet Rusa u finišu i slavi, dok ja krenuh da zalivam nekim sasvim pristojnim crnim vinom. Ajde da nazovem Dugog da mu bar malo zahvalim za sve, ali ne ide, ostadoh bez baterije, izem ti tehnologiju. Šta ću, nastavim da klopam i zalivam. Kad se dovoljno popravih, spustim se u dvoranu i tamo ugledam Acu Ostojića kojeg nisam sreo prethodnih dana jer se bavio kraljevskim vjenčanjem. Izgrlismo se ka rođeni, a onda odlazimo na svoja mjesta jer spektakl počinje. Stvarno spektakl i stvarno organizacija na nivou. A nisam vjerovao da će tako dobro da ispadne.
Finale počinje, sve po protokolu, i prilično je izjednačeno do poluvremena. Ja u sekciji s turskim navijačima koji, svi do jednog pričaju i srpski. Valjda ekipa iz Novog Pazara, a jedan od njih, onaj koji sedi iza mene, odvalio mi bubrege koljenima već do poluvremena jer čovik nekontrolirano skače na svaku akciju i sudijsku odluku i udara, krši i natapa pljuvačkom sve oko sebe. Na poluvremenu siđem dole do ograde i tu se ujedno i oprostim s Vladom i Acom jer oni će biti zauzeti press dužnostima nakon tekme, a ja sasma drukčijim stvarima. Drugo poluvreme je opet borba, ali nekako mi jasno da će Fener teško protiv Madrižana. Nema prave kreacije, zato i gube.
Točno šest minuta prije kraja utakmice, pri vodstvu Reala od desetak razlike, penjem se gore u VIP odeljak pre no što navale ostali skakavci. Na putu se sudarim s Nemanjom Bjelicom koji za moj ukus ima desetak kilograma viška, a kad se približim šanku s upitom za novu čašu crnog vina, uočim legende YU košarke, Peru Skansija i Ratu Tvrdića, koji gledaju susret na velikom ekranu, pijuckajući bevandu i žmirkajući iza svojih očala. Prilaze im ljudi, uglavnom stariji, i rukuju se s njima, evocirajući davne uspomene. Bratstvo i jedinstvo u tragovima. Pero i Rato ih sve odrade sa smiješkom i, premda mi izgledaju malo nespretno i čudno u tom okruženju gdje neki DJ vrti (pre)glasnu i (pre)modernu mjuzu, a gomila oko njih uopšte i ne prati košarku, već priča o silikonima i džipovima – njih dvojicu lipo je za vidjet. Ko zna kad ću opet…
Susret je u samom finišu, tajmaut na tajmaut, a ja cirkam svoje vince rumeno dok konobar ne popizdi i konačno mi ne da celu butelju kako bi me skinuo s vrata. Real dobija potpuno zasluženo jer, kako rekoh, imao je kreatora u svojim redovima, za razliku od Fenera. U trenu dok Duda Ivković triput ljubi Luku Dončića predajući mu MVP nagradu, postajem svjestan da opet je pobijedila jugoslavenska košarka, začinjena onako pravo, po srpski. Nalećem na Slavišu Koprivicu i komentiramo kako je ipak Real prvi stigao do desete titule prvaka Evrope, a on mi veli – Ne brinem se ja za Željka, naplatiće on njima ovo s kamatom. Tako nekako i ja kontam. Butelja je pri kraju, već me malo uzela, tako da neću da se zadržavam previše, a i čuo sam da su organizatori sredili neke autobuse koji voze navijače do centra, tako da konačno mogu da izbjegnem taksi.
Kako izađem napolje tu je opet neki mlađahan a ljubazan dječarac koji me pita da li možda trebam neki VIP šatl ili tako nešto. Naravno da trebam, velim ja, a on me odvede do nekog luksuznog kombija koji razvozi nas, veoma bitne ljude, po beogradskim hotelima. Sa mnom u kombiju vozi se još neka kombinovana ekipa, momci, vidim, mnogo posjećuju teretanu, a đevojke su malo prećerale s atmosferskim pritiskom. Uz to, nemaju nikakve veze s košarkom. Kad ih vozač konačno istrpa, ja ostajem i dalje da sjedim, pravim se lud. A vi? – pita me momak. Mene furaj do Vuka – velim ja. Kaže da još nikog od ove ekipe nije furao do Vuka, a ja mu velim da sam malo drugačiji VIP. On se nasmije s razumevanjem i zaključi – A vi ste onda sigurno od sponzora. Što dečku da rušim konkluzije?
Par sati sna i tako eto prođoše ta tri sunčana dana uokvirena najboljom košarkom na kontinentu. Teško je rastati se od Beograda nakon svih tih momenata u tako malo vremena. A mora se… Izlazim iz apartmana u trenu dok sviće iznad crkve Svetog Marka i dok se ko idealno okrugli kamenčić kotrljam prema autobusnoj stanici, metnem slušalice u ušesa, puštam mjuzu i krenem s da pjevušim onu našu staru – „Cijeli život čekam priliku da pjevam u Beogradu rock’n’roll“…
Leave a Reply