Otvaramo riznicu: Moćni miš NBA košarke

Piše: S. Nikolić / Preneseno sa: doubledouble.rs

Baš kao što naslov kaže, rešili smo da „otvorimo riznicu košarke“ i podsetimo vas na igrače koje ste voleli. Neki od ovih igrača su imali vrlo važnu ulogu u košarkaškoj istoriji, delom su zaslužni za to što košarka izgleda ovako kako izgleda, a neki su vam jednostavno bili veoma dragi da ste izvodili neki njihov potez ili ste samo nosili njihove dresove. Nekada su ovi ljudi imali status zvezdi, neke su poredili sa najvećima, a danas retko kada možemo čuti njihovo ime.

Upravo zbog toga što su počeli da padaju u zaborav, kao dunja u fioci, odlučio sam da posvetim malo vremena i probudim ih makar u vašem sećanju. Jednostavno je nepravedno što se neka od ovih imena uopšte ne spominju kada se govori o ikonama igre pod obručima. U jednom periodu su svi želeli da ih znaju, da im budu prijatelji, makar im samo uzeli izjavu, a danas se u devet od deset tekstova neće pojaviti niko dole pomenut. Naravno, svestan sam ja da ovime neću promeniti mnogo toga, ali u znak zahvalnosti ovim ljudima sam odlučio da napišem koji red o njima. To je ipak najmanje što mogu da učinim.

Damon Stoudemire

Ovu priču počećemo sa „Moćnim mišem“ Dejmonom Stodemajerom. Skoro sam naleteo na neki klip na internetu, a u komentarima su ljudi pisali kako je Amari, Dejmonov mladji brat imao znacajno bolju karijeru. Tu su se čak našle i neke anegdote iz njihovog detinjstva i slično. Iskreno me je pogodilo to što su u 21. veku ljudi na dva klika od saznanja kolika je površina Meseca, a ovakve stvari izmišljaju. Dejmon Stodemajer, popularni „Mighty mouse“ stekao je slavu nosivši dres Toronto Reptorsa, kada je bio i ruki godine u konkurenciji Kevina Garneta, Džerija Stekhausa, Antonija Mekdajsa, Rašida Valasa… Kao ruki je Džordanovim Bulsima ubacio 31 poen, a svojom neverovatnom kontrolom lopte je naterao Rona Harpera da poljubi parket, što je bio „highlight“ o kojem se dugo pričalo. Postao je treći najniži pik na draftu kom je pošlo za rukom da bude „Ruki godine“.  Nakon odlaska iz Toronta snašle su ga nevolje, bio je član čuvene generacije „Portland jailblazersa“ a i sam je nekoliko puta hapšen zbog posedovanja marihuane(čuvena priča kada je u timski avion poneo marihuanu), pa je išao na rehabilitaciju, tokom koje je bio suspendovan sa NBA parketa i novčano kažnjen sa 250,000 dolara. Pokazao je obrise nekadašnje slave kada je 2005. godine u duelu sa Šarlot Hornetsima ubacio 54 poena, od čega 8 trojki, što je bio njegov rekord karijere. Sofmor sezona mu je i bila najbolja u ligi, kada su mnogi od njega očekivali da dosegne sam krem američke košarke, ali zbog raznih problema sa povredama kao i problemima van terena, to se nije desilo. Pre nekih godinu dana napisao je i pismo 12 godišnjem sebi, a koga zanima da pročita taj tekst i dobro mu ide engleski link ću ostaviti odmah ispod.

Letter to My Younger Self

Dejmon je bio zvezda u usponu, predvodnik nove generacije plejmejkera, koji je nažalost zabeležio svega jedan „All star“ nastup na kom je i bio MVP „ruki čelendž utakmice“.  Dejmon danas radi kao trener u koledž košarci, predvodi ekipu Pacifik Tajgersa. Pre dolaska u Kaliforniju, radio je kao pomoćnik na Univerzitetu Rajs, Memfis Grizlisima, Memfis Tajgersima kao i na njegovom nekadašnjem Univerzitetu, Arizoni.

Nick van Exel

Kad smo kod Kalifornije i pozicije plejmejkera, ne možemo da ne spomenemo Nika van Eksela. Nick the quick je imao interesantan put u najjaču ligu sveta. Kao mali je dane provodio sa ocem dok je majka bila na poslu, a on se nije igrao kao sva ostala deca već je pravio društvo svom ocu dok ovaj krade radio uredjaje iz tudjih automobila.  Njegova karijera je tekla kao i njegovo odrastanje, surovo i neobjašnjivo na prvi pogled, a opet nekako simpatično i herojski, što je svakako dovelo do toga da mnogima priraste za srce. Čak je hip hop grupa, Public Enemy u jednoj svojoj pesmi poželela Van Eksela u svojim Niksima. U njegovoj igri se videlo to ulično odgajanje, na koje je bio prisiljen. Nikova majka je uvek davala 100% svojih mogućnosti da stavi odeću u ormar i hranu na sto, pa mu je ostalo da se snalazi kako zna i ume. Kada je birao fakultet, imao je problem sa ocenama i morao je da ide na gradski koledž Triniti. Nakon dve godine aplicirao je na Sinsinatiju da igra diviziju jedan, a više puta je majku zvao uplakan pitavši je da se vrati kući. Nostalgičnom sinu je uvek govorila isto, ukoliko želiš da se mučiš kao ja čitavog života, da radiš poslove koje ne voliš kako bi imao novca za osnovne potrebe, vrata su ti otvorena. Ali ukoliko želiš da iskoristiš talenat koji ti je Bog podario, stisnućeš zube i uraditi upravo ono o čemu si kao dečak sanjao. Ove reči bi ga ohrabrile uvek, čak toliko da je u bogatom Sinsinatiju spavao na tribinama hale kako bi spremao ispite i dobio dozvolu da obuče dres Berketsa. Majka je morala da igra ulogu oba roditelja tokom Nikovog detinjstva, a od njega je napravila čoveka. Bob Hagins, tadašnji trener Sinsinatija je toliko poverenja stekao u Van Eksela, da bi mu dao i poslednje parče torte, a kao najbolji igrač vodio je Berketse do istorijskih podviga na NCAA turnirima gde su u dve godine ispali od Mičigena i Severne Karoline. U NBA ligu je došao tiho, u Lejkerse koji su se privikavali na život bez Medžika Džonsona, a draftovao ga je Džeri Vest lično. Ubrzo se Nik ustalio u ekipi Lejkersa, voleli su ga zbog pogodjenih šuteva i karakteristčnih proslava, da bi to sve palo u vodu kada je gurnuo sudiju nakon nekoliko nepravednih odluka. Jedna od tih nepravednih odluka je bio povratak Medžika Dzonsona na parket i Herisova odluka da zauzme mesto prvog plejmejkera. Medžik je preuzeo mesto startera u timu uz odobravanje dobrog dela publike, a i nije baš da možete jednom Medžiku da kažete da će sedeti na klupi zbog klinca koji je usponu. Nika je to jako pogodilo, gubitak minuta i lopti u rukama dovelo je do nekoliko ekscesa na treninzima, ali i jedne burne svadje Herisa i Van Eksela i to na sred utakmice. Upravo svadja sa Delom Herisom i malerozni gubitak startne pozicije, prouzrokovali su njegovo napuštanje grada Andjela i odlazak u Denver Nagetse. Medžik nije odigrao sjajnu sezonu, a i svakako je ponovo otišao u penziju, pa se Nikov odlazak u Denver posebno osetio. Nagetsi su ostali bez Mahmuda Abdul Raufa i očajnicki im je trebao plejmejker. Dobili su ga. Nik je igrao odlično, ali ne i Denver, pa je ubrzo zatražio trejd.  U smiraj prelaznog roka, tada već  prvi trener Dalasa, Del Heris, čovek koji je završio sa Nikom u Lejkersima pod u ne baš idealnim okolnostima, tražio je upravo njega u svom timu. Novicki, Finli, Neš i ekipa su dobili sjajnog saigrača, koji će pre svega energijom i šutem doneti novu dimenziju u njihov tim. Čak postoji anegdota da je toliko donosio energije i takmičarskog duha da je na treninzima saplitao bekove Dalasa u želji da ih pobedi.  Iako u karijeri nije uzeo prsten, ima jedan nastup na „All Staru“ a Džeri Vest kaže da je on jedan od najboljih igrača koje su Lejkersi ikada draftovali.

Mark Price

U uvodu ovog teksta, spomenuo sam revolucionare košarke, a kao takav se smatra upravo sledeći junak u današnjoj priči, a njegovo ime je Mark Prajs. Čovek sa najboljim procentom šuta sa linije slobodnih bacanja u istoriji lige gotovo uvek prodje neopaženo, a ne bi trebalo da bude tako. Naime, Prajs je zaslužan za popularno „splitovanje“ protivničke odbrane, kada se kod pik igre provuče izmedju dva čuvara i razdvoji odbranu, tada se obično akcija završi poenima po njegovu ekipu.  U to vreme, poenta je bila da se iskoči i izvrši pritisak na plejmejkera, kako bi se usporio napad ili zaustavilo dodavanje, dok je Prajs imao drugačije vidjenje tih situacija i jednostavno  koristio svoju brzinu kako bi se provlačio izmedju defanzivaca.  Karijeru je počeo na Džordžija Teh Univerzitetu, koji je kasnije iznedrio čuvenog hvatača Detroit Lajonsa, Megatrona – Kalvina Džonsona, pa i Krisa Boša, Džavarisa Kritentona…
Kada je odlazio u NBA, bio je vlasnik sledećih rekorda:  najviše ukradenih lopti, najviše minuta, najviše utakmica u nizu kao starter i najbolji procenat šuta za tri poena. Izabran je od strane Dalas Maveriksa kao prvi pik druge runde i odmah prosledjen u Klivlend, gde je kasnije sa Bredom Doertijem, Lerijem Nensom, Kregom Ilom, Treom Rolinsom, Ronom Harperom i ostalima činio jedan strašan tim Kavalirsa, koji je bio na korak od izbacivanja Majkla Džordana i njegovih Čikago Bulsa. Prajs je postao drugi igrač, odmah iza Lerija Birda, koji je postao član 40-50-90 kluba, četiri puta je igrao na „All Star“ utakmici, dva puta bio šampion u brzom šutiranju trojki, završio je karijeru kao lider Kavsa u asistencijama (LeBron ga je pretekao 2015. godine) a u prvom timu lige je bio u sezoni 1992/93 i to ispred Džona Stoktona. Najinteresantnija anegdota, barem meni je da je Prajs bio toliko veliki radnik da je tadašnji trener Leni Vilkins morao da skraćuje dužinu treninga, zbog količine intenziteta koji je Prajs svakodnevno unosio. Kasnije u karijeri su ga osakatile povrede, a u Vašingtonu i Golden Stejtu je proveo po jednu sezonu, dok je u Orlandu proveo dve, gde je i završio karijeru. Klivlend je dres sa brojem 25 povukao iz upotrebe,a u rodnom Enidu u Oklahomi, srednjoškolska hala je nazvana po njemu. Za nekoga ko je imao ovakav uticaj na današnju košarku, Mark Prajs se veoma retko spominje.

Kada Džulijus Irving kaže za vas da ste najdominantniji centar, čak toliko da ni Džordanovi Bulsi ne bi mogli da vas pobede jer ste vi baš ta nesalomiva karika u lancu, vi ste nešto posebno. Mozes je došao u ABA ligu direktno iz srednje škole, a Nujork Tajms je napisao članak o njemu kao prvom srednjoškolcu koji je došao medju profesionalce. Imao je ponudu Merilend Terapinsa, čak je i dao svoj pristanak da tamo studira, ali je Juta jednostavno poslala konkretnu ponudu vrednu dva miliona dolara(na četiri godine po nekih 500,000$) i Mozes se nije previše dvoumio. Odlazak u Hjuston je bio veoma značajan za Mozesa i njegovu karijeru, a pridružio se Rudiju Tamjanoviću i Kalvinu Marfiju i član je ekipe koja se za titulu kvalitetno potukla sa MekHejlovim Seltiksima i na njihovu žalost izgubila.
Tokom sve tri sezone u Hjustonu, Mozes je bio MVP lige, a nakon najbolje sezone u karijeri kada je beležio 31,1 poen i 14,7 skokova putem trejda odlazi u Filadelfiju i kao što ste gore videli, pridružuje se Džulijusu Irvingu i Morisu Čiksu sa kojima osvaja šampionsku titulu. Ostala je zapamćena njegova izjava pred početak plej ofa, kada je Mozes odgovorio „fo’ fo’ fo’“ (četiri, četiri, četiri). Kao što sam gore rekao, jedna utakmica ga je delila od tačne prognoze. Od tada se pamti i njegova čuvena izjava: “Znao sam da imamo najbolju ekipu i da ćemo biti prvaci. Želeo sam da to uradimo što pre i tri metle su mi se činile kao najbolje rešenje“.  Generalno je uvek verovao u svoj tim.
Za sebe kaže da ga niko nije trenirao, već da je košarku naučio da igra sam. Ne zbog novca, već iz ljubavi. A takodje je dodao da nikada nije bio fan „trash talka“, kaže da nikada nije pričao šta će uraditi na terenu, već je jednostavno to uradio. Možda je zbog te odlučnosti i bio najbolji. Bio je najopasniji u poslednjoj četvrtini, jednostavno je činio sve što je u njegovoj moći kako bi njegov tim pobedio. U košarci je proveo čak 21 sezonu, a prosečno je u karijeri beležio 20.6 poena i 12.2 skoka, a dres sa brojem 24 je svečano povučen u hali Hjuston Roketsa.
Mozes je preminuo 2015. godine, u snu, u hotelskoj sobi u Virdžiniji. Uzrok smrti bili su kardio-vaskularni problemi,  a Mozes je već zakazo pregled jer se žalio na nepravilan rad srca. Sahranjen je uz najveće počasti u Hjustonu, a Bog je izgleda odlučio da mu treba jedan takav centar za nebeski tim.

Alex English

Ovaj prvi deo završićemo sa Keviom Djurentom pre Kevina Djurenta, a njegovo ime je Aleks Ingliš. Kada vam kažem da je čovek karijeru završio sa procentom 50,7 iz igre, jednom je bio najbolji skorer lige, a osam puta u nizu je nastupio na „All Star“ vikendu. Bio je pik druge runde, izabran od strane Milvokija, ali je svu svoju slavu stekao u osamdesetim godinama, kao član Denver Nagetsa kada je bio ubedljivo najbolji skorer u periodu od 1980. do 1990. godine. Ingliš je definitivno jedan od najpodcenjenijih skorera, a kod Daga Moa u Denveru je igrao najbolju i najbržu košarku u ligi, pa je tako bio član ekipe koja je odigrala utakmicu sa najviše postignutih poena ikada. Detorit je savladao Denver rezultatom 186:184, a utakmica je tri puta odlazila u produžetke! Kiki Vandeveg je ubacio 51 poen, Aleks Ingliš 47, koliko i plejmejker Detroita Ajzea Tomas, dok je Džon Long dodao 41 poen. Ovaj tim Denvera drži rekord po broju poena po utakmici sa 126.5, a u toj sezoni 81-82 su u svakom meču ubacili najmanje 100 poena. Zanimljivo je to da je Aleks Ingliš za tih deset godina dominiranja protivničkim odbranama propustio svega sedam utakmica. Krasio ga je izuzetno visok izbačaj, a bio je visok negde oko 2 metra i težak oko 85 kilograma, uz izuzetno dugačke ekstremitete, pa možete da zamislite koliko je protivnicima bilo teško da ga odbrane. Aleks je bio izuzetno konstantan strelac, imao je utakmice gde je u svakoj četvrtini postizao praktično jednak broj poena i skokova, a za karijeru je ubacio više od 25,000 poena, 6,000 skokova i 4,000 asistencija.  Sa punih 35 godina, ekipi Majami Hita ubacio je 51 poen i asistirao je 10 puta, a jedan od najvećih podviga je utakmica na kojoj je Lejkersima ubacio 40 poena, od toga 21 u poslednjoj deonici i to za pobedu u filanu Zapadne Konferencije, čime je prekinuo niz Lejkersa od 24 utakmice bez poraza na domaćem parketu.

Aleks Ingliš je član Kuće Slavnih, njegov dres krasi zidove Južne Karoline i Denver Nagetsa. U eri u kojoj su dominirali Medžik, Bird, Irving, gde je čak i Šugar Rej bio zapaženiji, Aleks je postizao neverovatne rezultate, u tišini. Za sebe kaže da nikada nije bio atraktivan, ali da je uvek obavljao posao i da je svako ko je barem malo obratio pažnju to i video. Zanimljivo da je njegov dres najprodavniji u istoriji franšize, retroaktivno naravno, a jedan je od prodavanijih i generalno u ligi. Retroaktivno, naravno.
Osam sezona u nizu je beležio preko 2000 poena(prvi igrač ikada kome je to pošlo za rukom), povukao se kao sedmi najbolji strelac ikada, iza Vilta Čemberlejna, Karima Abdula Džabara, Elvina Hejza, Mozesa Melouna, Oskara Robertsona  i Džona Havličeka. Osoba koja je definitivno zaslužila više prostora u današnjoj košarci, kao jedan od ubitačnijih strelaca u njenoj istoriji. Nakon karijere je radio u asocijaciji za igrače, gde se bavio programima za planiranje karijera, sprečavanju nasilja, zloupotreba narkotika, alkohola i seksualnih usluga.