Novica ‘472’ Veličković

Piše: Aleksandar Ostojić, KOŠ magazin / maxbetsport

Nikad neću zaboraviti taj 7. novembar 2007. Partizan je u Pioniru igrao meč 3. kola Evrolige protiv aktuelnog prvaka Evrope Panatinaikosa. Gosti su vodili 90-92, a lopta je dve sekunde pre kraja bila u rukama Novice Veličkovića, tada 21-godišnjaka. Bio je tu ispred nas novinara, sedeli smo ispod koša Panatinaikosa i mogli smo rukom da dodirnemo njihove igrače. Novica se podigao na trojku, na šut za pobedu, i – promašio. Pionir je zanemeo, malo ko je video da je neko od igrača Partizana napravio faul i da je Panatinaikos postigao još dva poena sa linije penala. Svi su bili tužni, Novica najviše.

Da podsetim, Partizan je te večeri igrao u sastavu: Palasio, Tepić, Riznić, Kecman, Tripković, Veličković, Peković, Vitkovac, Djurković, Božić, Milošević i Vraneš. Za Panatinaikos u nastupili, izmedju ostalih: Spanulis, Dijamantidis, Jasikevičijus, Tomašević, Vujanić, Bećirović, Vinston…

Posle utakmice, u svlačionici, bio sam svedok kad je trener Partizana Duško Vujošević tešio uplakanog Veličkovića. Govorio mu je da je karijera pred njim, i da će još mnogo ovakvih utakmica da reši svojim šutevima. Podsetilo me je to na situaciju sa Svetskog prvenstva 1986. u Španiji, kad je tada golobradi Divac “prodao” loptu i omogućio reprezentaciji SSSR da pobedi Jugoslaviju iako je 41 sekundu pre kraja bilo 85-76 za našu selekciju. Posle utakmice neutešnom Divcu prišao je jedan od najstarijih u timu, Praja Dalipagić, zagrlio ga i rekao mu: “Ne tuguj mali, vratićeš ti ovo njima sa kamatom!”

Divac je vratio sa velikim kamatama, a bogami i Novica Veličković. On onog 7. novembra 2007. sigurno nije mogao da predvidi svoju budućnost, ali Vujoševićeve reči bile su proročke. Koliko je samo utakmica u narednih 12 godina svojim šutevima rešio Novica! Teško ih je najbrojati, ali je lako izračunati koliko je mečeva dosad odigrao za svoj Partizan – 472! Najviše u istoriji ovog kluba. Jubilej je obeležio pre nekoliko dana u Železniku, na meču sa FMP, a medju prvima mu je čestitao onaj koji ga je tešio u svlačionici posle promašaja protiv Panatinaikosa. Duško Vujošević je poručio:

– Sećam se kad je Novica došao u Partizan iz košarkaškog kluba Zemun, kako on kaže Munze, od početka je imao veliku ambiciju, takmičarski duh, borbeni karakter i volju koja je pratila ambiciju da radi onoliko koliko je potrebno da ostvari ono što želi. I sada, posle svih tih godina, on je koristan za Partizan. A te godine su bile ispunjene i teškom povredom. Svaka mu čast na tom trajanju i na ljubavi prema Partizanu koja je ogromna… Mali lav se razlikuje od velikoga, ali i nosi genetski materijal koji mu omogućava da postane car. Svaka mu čast!

Dosadašnji rekorder u broju utakmica za Partizan bio je Petar Božić, “dežurni dizač pehara”, kako su ga zvali. I on je imao šta da kaže momku koji ga je nadmašio:

– Novice, brate moj, srećan sam što si ti oborio rekord i ja ti od srca čestitam na tome. Ja sam imao tu čast da budem jedan mali deo tvoje priče koja i dalje traje, i da budem svedok koliko si truda i motiva uložio da bi postao ono što si danas. Ti si Noco danas legenda Partizana, ti si igrač sa najviše odigranih utakmica i ja ti želim da još dugo igraš.

Novica, Noca, Nole, Novica-ubica, kako god ga zvali, ne namerava da stane. Ima 33 godine, ne služe ga najbolje ni kolena ni ledja, neke utakmice preskače da bi sačuvao svežinu, ali današnji Partizan je nezamisliv bez njega. Kapitenski vodi klub, kao i sve ove godine.

Kao što se Vujošević prisetio, Novica je došao iz Zemuna, u kome je rodjen 5. oktobra 1986. Tu je počeo da uči košarku u klubu specifičnog imena – Drvomarket. Od svoje 13. godine bio je u juniorima Zemuna, a onda 2001. prelazi Savu i potpisuje za Partizan. Tu je ušao u uhodanu mašineriju koja je decenijama proizvodila zvezde i istovremeno pripremala njihove naslednike. Po nekim pričama, Veličković je imao sreću jer je Dejan Borovnjak, koji je bio projektovan za naslednika Nenada Krstića, doživeo povredu. Pa je Novica uskočio na njegovo mesto, i više ga nikome nije dao. Debitovao je za seniorski tim Partizana u sezoni 2004-05, a u Evroligi novembra 2005. protiv Orteza. Odmah je skrenuo pažnju na sebe, pa ga je Evroliga 2009. izabrala za “Zvezdu u usponu” (Rising Star). Interesantno je da je on jedina “zvezda u usponu” koja nikad nije bila na NBA draftu.

Iz Partizana je kao reprezentativac otišao direktno u najslavniji evropski klub, u Real Madrid. Te 2009. sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Poljskoj. Sva vrata su mu bila otvorena, činilo se da je samo nebo limit…

Nije mu se Madrid posrećio. Povrede su stizale jedna drugu, pa je 2012. raskinuo ugovor sa “kraljevskim” klubom. Mnogi su ga tada, sa samo 26 godina, otpisali, govorili da je njegova karijera gotova, da mu nema povratka. Samo je Veličković verovao u sebe, otišao je da gradi novi košarkaški život u malom beogradskom klubu Mega Vizuri. Tu se toliko oporavio da je u avgustu 2013. potpisao za nemački Brose. Nažalost, opet povrede, i u februaru 2014. raskida ugovor. Samo četiri dana kasnije ponovo postaje član Mega Vizure, da bi sledećeg leta potpisao za turski Trabzonspor. Tamo ostaje do marta 2016. kad se vraća u svoju kuću, u svoj Partizan.

– Dete sam iz ovog grada i meni je bila uvek želja da se vratim u Partizan, tu sam. Ponosan sam na to. Svoj sam na svome. Neko kaže – j..ga, mogao je više. Slažem se, moglo je sigurno. Ali neke stvari čovek ne može da predvidi. Da sam znao seo bih, ne bih pao. I danas igram košarku sa emocijom. Doživljavam košarkaške stvari sa velikom željom – govorio je tada Novica Veličković.

A u jednoj drugoj prilici objasnio je i svoj košarkaški život u par rečenica:

– Trudio sam se uvek da košarku igram iskreno i na način na koji znam da je igram. Zadovoljan sam stvarno. Doživeti povredu koju sam ja imao sa 25 godina u momentu kada sam bio u Real Madridu, i video da sam, na mojoj poziciji, bio među ne znam koliko igrača u Evropi… I reprezentacija, sve što je pratilo to… Kada skontaš da ne možeš da uradiš 50% stvari koje si mogao, mnogo boli. Mnogo je teško. Sigurno da posle prve i druge operacije, gde mi je rečeno da ću 50-50, da ću moći, neću… Ja sam izgurao sedam, osam godina i sigurno da sam ponosan na sebe i na sve što sam pretrpeo. Mnogo je bolnih i teških dana bilo. Mogao sam nekad mnogo stvari da uradim, da igram tri utakmice u danu bez problema. Da ostanem duže da radim. Da budem 24 sata u sali ako treba…

Posle rekordne 472. utakmice u Partizanovom dresu nije malo onih koji se pitaju – dokle će Novica još izdržati? Najbolji odgovor na to dao je on sam:

– Vuče me i dalje. Košarku jednostavno mnogo volim. Ona mi je od 10. godine do dana današnjeg glavna preokupacija, naravno uz porodicu koja je na prvom mestu. Košarka je nešto posebno. I stvarno, tek pre tri ili četiri godine skontao sam da mi je to način života, i da je toliko volim da ne mogu da zamislim život bez nje.